Tekstovi i poezija

  Pripovetka ,,Vođa" predstavlja jednu od najboljih satira Radoja Domanovića. Njeno anegdotsko izvorište je u stvarnom političkom životu Srbije u vreme Obrenovićevog apsolutizma. Osnovni motiv ove satire je kolektivna opsednutost naroda svojim vođom. Satirična vizija stvarnosti data je u nekoj nepoznatoj zemlji. Tu zatičemo grupu ljudi na nekoj vrsti narodnog zbora gde jedan od njih drži govor i objašnjava kako bi trebalo preći na plodniji i zahvalniji prostor i tamo uspešno živeti od sopstvenog rada. Zapažamo da likovi nemaju imena što nas upućuje na piščevu nameru da kroz narod jednog sela predstavi narod cele države. Za vođu biraju ćutljivog starca koji se slučajno obreo u njihovom kraju. Veruju da on zna pravi put do nove, bogatije zemlje. Zbog njegove ćutljivosti pretpostavljaju da je mudar i da poznaje svet. Starac ćutke prihvata ulogu vođe i za njim kreću ljudi i njihove porodice. Vrlo brzo se ispostavlja da ih ne vodi pravim putem, već svuda gde je teže, kroz jaruge, trnje...

Dejvid Linč (1846 - 2025), jedan od najvećih reditelja u istoriji filma, preminuo je u četvrtak 16. januara. Spada među retke reditelje koji ostaju dosledni, verni sebi i svojim autorskim vizijama. Njegovo umetničko stvaralaštvo iznedrilo je mnoge filmove u kojima prevladava stil pun metafora i psihodelije. Taj stil, samo njemu svojstven, kritičari nazivaju ,,linčovskim" i nije ga lako definisati. Za jedne je to sinonim za nešto zbunjujuće i lišeno značenja, a za druge predstavlja nešto sanjarsko i nadrealno. Linčovska atmosfera, linčovske slike, linčovska bizarnost, linčovski tip stvarnosti - koristeći ove reči tačno se zna na šta se odnose. Estetika je apsolutno prepoznatljiva. Njegovi filmovi koriste apstraktne vizuelne elemente i besmislene narative da bi istražili ona stvarna pitanja vezana za određenu scenu ili događaj. On poput pravih snova ne objašnjava i ne dovršava svoje sekvence. Kada je njegov prvi film ,,Glava za brisanje" dobio zbunjujuće i blede kritike, Linč s...

Muzika je predstavljala veoma važan deo života u staroj Grčkoj. Nemamo tačna saznanja kako je ona zvučala u tom periodu istorije ljudskog roda, međutim beležimo značajan doprinos tadašnjih filozofa razvoju teorije muzike. Platon je recimo muzici dodelio istaknutu ulogu u obrazovanju, tvrdeći da ona doprinosi izgradnji neke vrste unutrašnje harmonije kod čoveka. Počeci teorije muzike se vezuju za grčkog matematičara Pitagoru i njegove sledbenike pitagorejce, negde u VI veku pre nove ere. Izučavajući harmonije u muzici, došli su do zaključka da je u osnovi svega postojećeg - broj. Smatrali su matematičke principe osnovnim u razumevanju harmonije Univerzuma. Početna tačka tog razmatranja bila je otkriće ,,zakona malih brojeva" koji na matematički način opisuje razliku između našeg osećaja konsonantnosti i disonantnosti. Pitagorin zakon govori da su dva tona konsonantna (harmonična) ako im frekvencije stoje u pravilnom odnosu malih prirodnih brojeva. Do ovog zakona je došao polazeći o...

  Posle ovakvog tragičnog događaja, moramo da se zapitamo šta sve može navesti nekog maloletnika na izvršenje takvog zločina. Šta učinilac želi da postigne povređivanjem i ubistvom druge osobe? Da li ubica na taj način želi da ostvari potrebu za sopstvenim samopotvrđivanjem, potvrđivanjem pred drugima ili je ubistvo posledica mentalnog stanja i okolnosti u kojima se nalazi? Šta se zapravo dešava u psihi deteta i koji su to faktori što utiču da maloletnici izvrše krivična dela a među njima i ona najteža koja predstavljaju homicid. U literaturi koja je posvećena ovoj uzrasnoj kategoriji, ističe se da je maloletnička delinkvencija izraz neusklađenosti između biološkog i psihičkog sazrevanja. Ranije telesno sazrevanje nije uvek praćeno psihičkim sazrevanjima, što može da dovede do izvršenja krvnih i drugih delikata. Maloletna lica se od odraslih razlikuju po stepenu intelektualne i emocionalne zrelosti kao i po razvijenosti svesti o odgovornom ponašanju. Ona su manje odgovorna u društv...

  U delima japanskih umetnika, pa tako i haiku pesnika, gotovo je nemoguće odrediti granicu između umetnosti i života, odnosno umetnosti i prirode. Upravo je priroda ono od čega haiku pesnik polazi i čemu se na kraju vraća. Ona je izvor inspiracije, motiva, a isto tako i mesto konačnog mira, spokoja i sreće. Upravo zbog motiva iz prirode, ova poezija je rasterećena patetike. U njoj nema preuveličavanja ili umanjivanja važnosti teme o kojoj se piše. Sve je važno, bilo veliko ili malo, obično ili neobično. Sve ima svoj trenutak i svoje mesto. Ova poezija podseća na veštinu hvatanja leptira. Na tren nam je u ruci, oduševljavamo se njegovom lepotom, međutim za čas odleti dalje, a mi nastavljamo svoj život, oplemenjeni. Haiku pesnik ne opisuje, već beleži utiske, poštujući formu od tri stiha sa po pet, sedam i opet pet slogova (ne mora striktno). On samo daje nagoveštaj, skicu, a čitaoc dovršava pojedine slike i tako učestvuje u stvaranju. Svojim stihovima pesnik priziva sklad, opštu po...

  Priča o težnji čovečanstva da dopre do neba stara je koliko i grčka mitologija. Najpoznatiju verziju Ovidije je ispričao u svojim ,,Metamorfozama". Iako mit o Ikaru nije toliko detaljan u poređenju sa nekim drugim grčkim mitovima, ubedljiva priroda i njene narativne implikacije dovode čitaoca do značajne fascinacije ovom pričom.  Mnogi likovi iz grčkih mitova imaju bar jednog božanskog roditelja. Kod Ikara to nije slučaj. On je sin Dedala, veštog zanatlije, pronalazača, poznatog po izgradnji lavirinta u kojem je kritski kralj Minos zatočio stvorenje pod nazivom Minotaur, koristivši ga da njime održava vladavinu terora nad Atinom. U nastavku mita, heroj Tezej, uz pomoć Dedala koji mu je odao tajne lavirinta, ubija Minotaura. To je naljutilo kralja Minosa i on kažnjava Dedala i njegovog sina Ikara zatvorivši ih u kulu. Dedal je osmislio način njihovog bekstva tako što je napravio dva para mehaničkih krila, sa perjem i voskom za sveće. Objasnio je Ikaru plan upozorivši ga da pa...

  Gotovo svake godine tokom hrišćanskih praznika, mnoge ljubitelje književnosti misli odvedu ka delima velikog ruskog pisca Fjodora Dostojevskog (1821 -1881). Pisao je mnogo o veri, patnji, savesti, smislu postojanja i drugim uzvišenim temama koje nas nikada ne ostavljaju ravnodušnim. Bio je sinonim za duboku psihološku analizu. U svojim delima, a pogotovo u romanima, teži ka dubokom istraživanju ljudske psihe i definiše odnos pojedinca prema hrišćanstvu. To postiže kroz kompleksnost likova stvorivši tako kod čitaoca reputaciju teškog pisca. Dostojevski je vrhunski primer umetnika koji koristi književnost da ukaže na raslojenost u ljudskoj prirodi i potrebu za neprekidnim  promenama u samom čoveku, a samim tim i u celokupnom društvu. Bio je začetnik psihološke teorije i analize. Posebno se ističe roman ,,Braća Karamazovi". Pravo remek delo koje je ujedno bilo i poslednje u njegovom bogatom opusu. To je složena teološka drama u kojoj istražuje pitanje vere iz svih perspektiva, ...