U susret proleću - haiku poezija

 

U delima japanskih umetnika, pa tako i haiku pesnika, gotovo je nemoguće odrediti granicu između umetnosti i života, odnosno umetnosti i prirode. Upravo je priroda ono od čega haiku pesnik polazi i čemu se na kraju vraća. Ona je izvor inspiracije, motiva, a isto tako i mesto konačnog mira, spokoja i sreće. Upravo zbog motiva iz prirode, ova poezija je rasterećena patetike. U njoj nema preuveličavanja ili umanjivanja važnosti teme o kojoj se piše. Sve je važno, bilo veliko ili malo, obično ili neobično. Sve ima svoj trenutak i svoje mesto.

Ova poezija podseća na veštinu hvatanja leptira. Na tren nam je u ruci, oduševljavamo se njegovom lepotom, međutim za čas odleti dalje, a mi nastavljamo svoj život, oplemenjeni. Haiku pesnik ne opisuje, već beleži utiske, poštujući formu od tri stiha sa po pet, sedam i opet pet slogova (ne mora striktno). On samo daje nagoveštaj, skicu, a čitaoc dovršava pojedine slike i tako učestvuje u stvaranju. Svojim stihovima pesnik priziva sklad, opštu povezanost i sveprožimajuću tajnu postojanja.

Haiku pesmu treba čitati više puta jer ponavljanjem stihova možemo svaki put dostići nove slike i doživljaje. Ona posvećuje pažnju onome pokraj čega uglavnom samo prolazimo, jer neke detalje oko nas smatramo uobičajenom kulisom života, a prazninu primetimo tek kad nestane.

Haiku poezija nema naslov, stihovi se ne rimuju i retko postoji otvorena metafora i poređenje. Koristi se direktan i jednostavan jezik. Kod pisanja ove poezije treba se fokusirati na percepcije i slike, bez formiranog zaključka, da bismo čitaocu ostavili prostor za interakciju sa njom. Treba pažljivo posmatrati život oko sebe i zapažati male životne pojave te ih odabranim rečima prikazati.

,,Lako je napisati pesmu koja će se dopasti svima, a teško napisati pesmu koja će se dopasti nekolicini." (Macuo Bašo, poznati japanski pesnik haikua iz XVII veka)

Kod nas su prve informacije o haiku poeziji stigle preko knjige Miloša Crnjanskog ,,Pesme starog Japana" (1928). U knjizi je predstavio Bašoa i tradiciju ove književne forme. Kako tumači Crnjanski, ova poezija je kratka kao uzdah a pesnici haikua su slikari koji slikaju rečima. Oni vole svaki pokret u prirodi, kako biljaka tako i životinja i u svojoj bezgraničnoj ljubavi prema njoj, smatraju sebe bliskim insektu, drveću, svemu što cveta i procveta, svemu što biva i prođe.

Tradicionalna haiku poezija je često vezana za godišnja doba, pa je proleće, kao velika  inspiracija, idealna prilika za osvrt na ovu interesantnu pesničku formu.

Evo proleća

Punog sunca i cveća, 

U novom ruhu

Voda što dolazi

Pere vodu što odlazi,

Ugodna svežina     

Jurim niz polja

Kao prolećni potok,

Zamućen crnicom   

Prolećno sunce,

Cvetovi plešu sa vetrom,

Buđenje duše

( Borivoj Vujić )