Tekstovi i poezija

  Pomalo melanholična vizija potopljenog zemaljskog sveta, česta je ideja u završecima mnogih dela naučne fantastike. Takav epilog sa određenom količinom finih poetskih metafora, kao duh sladunjave dekadencije, samo je jedna veština i posebnost umetničke imaginacije konačnog kraja. Sam motiv propasti Zemlje, recimo pod silom opšteg potopa, nije ni nepoznat ni stran kulturnoj tradiciji čovečanstva. Šta više, sam motiv ,,Potopa" vrlo se često iskorištavao u eshatologijama mnogih naroda.  U mitovima uništenja, što govore tekstovi starih naroda; kiše su padale neprekidno dvadeset godina, dok je iz mračnih dubina kuljala podzemna voda, a tlo neumitno propadalo u tamno plavetnilo okeana. U načelu se uvek spašava vrsta ili primerci vrste koji božjom voljom čuvaju seme, vrstu i oganj za neki bolji i pročišćeni svet. Neka stara meksička legenda kaže da je pre ovog našeg sveta postojalo pet pretpotopnih. Prvi od tih nestalih svetova bio je uništen vodom.  ,,Gradovi, sela, polja, nestali su