Tekstovi i poezija

  Vladan Desnica (1905 - 1967) jedan je od najznačajnijih jugoslovenskih književnika i prevodilaca. Rođen u Zadru u uglednoj porodici, gde je kao mladić imao prilike da se susreće sa intelektualnom elitom tog perioda koja je često posećivala njihovu kuću. To je u velikoj meri doprinelo da vrlo brzo stekne iskustvo i zavidno znanje iz mnogih oblasti javnog života i kulture. Već kao gimnazijalac, počeo je da se bavi pisanjem i muzikom. U ,,Magazinu Sjeverne Dalmacije" objavljivao je svoje eseje, pesme, književne prikaze i članke. Bavio se još i prevodilačkim radom služeći se ruskim, francuskim i talijanskim jezikom.  Njegov najpoznatiji roman ,,Proljeća Ivana Galeba" objavljen je 1957. godine. To nije delo sa fabulom, nema događaja, niti postoji nekakva određena hronologija zbivanja. Umesto pripovedanja, širokih opisa i dijaloga, pisac koristi direktni i indirektni unutrašnji monolog glavnog junaka. Ovakva proza oblikovana je refleksijama i razmišljanjima o pojedinim pojavama,

VOJNIK Napolju smo, ispred vojne baze na rubu ratne zone. Stojimo u stroju i vrpoljimo se u ledenoj bljuzgavici. Ne razumem zašto nas teraju da stojimo po ovakvom kijametu. Mogli su nam puške dati već unutra, u hangaru, zajedno sa uniformama. Napokon sam došao na red. Oficir bulji u mene. Proverava serijski broj puške i zapisuje ga. Predaje mi pušku i pita me za ime. Puška je klizava od ulja, teška i hladna. Prazna je... Uzimam okvir pun bojeve municije. Sada je puna... Spreman sam. Ne mislim da sam neki vojnik, jer pušku držim trapavo. Stižu nova naređenja pretpostavljenih. Delimo se u manje grupe i krećemo prema šumi. U grupi smo trojica. Hodamo satima... Ne razgovaramo... Nije mi jasno ko je vođa.  Posle dugog hodanja stali smo da se odmorimo. Ručamo na maloj kamenitoj čistini. Gde su ostali? Zar ne bismo trebali biti svi na okupu? Voleo bih da znam šta se događa. Njih dvojica samo ćute. Sedimo leđima naslonjeni na mahovinom pokrivenu stenu. Puške smo položili preko krila. Jedemo po

ORATOR Domaćin je bio veoma srdačan i veseo. Prisutni su ga naprosto obožavali. U društvu je njegov glas dominirao. Odzvanjao bi poput ogromnog zvona, nekako težak i gromak. Usiljeno sam se smeškao slušajući njegove dosetke i očajan humor. Pitao sam se zašto uporno posmatra baš mene dok onako grlato zbori. Verovatno želi da i u mojim očima otkrije tračak blagonaklonosti prema njegovim pričama.  Dok su svi nemo slušali tog moćnog oratora, ja sam u čudu posmatrao njih. Satima im je bio centar sveta. Divili su se njegovoj energiji i poletnosti. Primetio sam da vetar jače duva nego kada smo pristigli. Veliko stoletno stablo u susednom dvorištu njihalo se pod olujnim naletima. Oštar pogled govornika nije mi dozvoljavao da posmatram lepotu i snagu nadolazećeg nevremena. Zahtevao je stalnu pozornost svojoj predstavi. Osećao sam se poput deteta koji prisustvuje nekom dosadnom školskom času.  A kako su samo bili pažljivi ostali "đaci", pogotovo Marija, moja supruga! Nisam znao da ume

  1877. godine ruski romanopisac, esejista i novinar, jedan od najvećih svetskih književnika Fjodor Mihajlovič Dostojevski objavio je knjigu priča iz ,,Piščeva dnevnika". U njoj je sadržana, između ostalih, jedna kratka priča koja pobuđuje veliku pažnju mnogih čitalaca - ,,San smešnog čoveka". U ovoj priči Dostojevski koristi san kao sredstvo kojim izražava svoje stavove o filozofskim pitanjima ljudske egzistencije i svrhe postojanja. Iako se nije smatrao filozofom, mnogo je doprineo filozofskoj misli u oblasti istorije, religije i etike. Pisac nam prikazuje jednog ,,neobičnog" čoveka kojeg drugi ljudi u socijalnom okruženju ne razumeju. On ga naziva ,,smešnim" iako se zapravo radi o apsurdnom junaku koji istovremeno želi i ne želi izvršiti samoubistvo. Dok razmišlja o tome da okonča svoj besmisleni život, jednim hicem pištolja, plač devojčice koju susreće na ulici skreće mu misli sa tog dela. Ona onako uplakana, iskidane odeće, vuče ga za kaput dozivajući svoju maj

  Prema shvatanjima nemačkog filozofa, matematičara i fizičara Gotfrida Vilhelma Lajbnica (1646 - 1716), celokupan Univerzum je sastavljen od monada kao najmanjih i nedeljivih entiteta. U svom tekstu koji čini oko devedeset pasusa (paragrafa) pod nazivom ,,Monadologija" predstavio je metafiziku ovih jednostavnih supstancija. Lajbnic tvrdi da monade ne sadrže u sebi samo aktuelna svojstva već i sva potencijalna, kako prošla tako i ona koja će se tek ispoljiti u budućnosti. Svaka od monada sama je sebi dovoljna i ne dolazi u kontakt sa drugim monadama. Sva uzročnost je prividna baš kao prostor i vreme, a stvari i događaji se mogu nazvati uzrocima i posledicama samo na osnovu našeg opažanja fenomena. Po Lajbnicovim razmišljanjima, supstancija se ne proteže u prostoru već je sličnija nečemu nematerijalnom, što je ujedno i jedna od bitnijih razlika između atoma i monada. Lajbnic definiše monadu kao jednostavnu, nedeljivu supstanciju. Njihovu egzistenciju izvodi iz postojanja složenih s