Dve kratke priče

ORATOR

Domaćin je bio veoma srdačan i veseo. Prisutni su ga naprosto obožavali. U društvu je njegov glas dominirao. Odzvanjao bi poput ogromnog zvona, nekako težak i gromak. Usiljeno sam se smeškao slušajući njegove dosetke i očajan humor. Pitao sam se zašto uporno posmatra baš mene dok onako grlato zbori. Verovatno želi da i u mojim očima otkrije tračak blagonaklonosti prema njegovim pričama. 

Dok su svi nemo slušali tog moćnog oratora, ja sam u čudu posmatrao njih. Satima im je bio centar sveta. Divili su se njegovoj lepoti, razboritosti i poletnosti.

Onako zamišljen, primetio sam da vetar jače duva nego kada smo pristigli. Veliko stoletno stablo u susednom dvorištu njihalo se pod olujnim naletima. Oštar pogled govornika nije dozvoljavao da posmatram lepotu i snagu nadolazećeg nevremena. Zahtevao je stalnu pozornost svojoj predstavi.

Osećao sam se poput deteta koji prisustvuje nekom dosadnom školskom času. A kako su samo bili pažljivi ostali "đaci", pogotovo Marija, moja supruga! Nisam znao da ume tako strpljivo nekoga da sluša. U očima sam joj zapazio neki nepoznati sjaj. 

Oduvek je bila opterećena suvišnim pitanjima koja sam joj znao postavljati, pa je jedva dočekala ovo druženje gde bi se podala slastima života, dodajući time doprinos realnoj opstojnosti svega postojećeg, dok bih ja, onako po strani, predstavljao jednog običnog namćora kojeg ne zanima taj raskoš i živopisni svet običnih banalnosti.

A on, govornik, vešt pokvarenjak, govorio je baš o tome, o ispraznim temama ljudske svakodnevnice: spletkarenju, receptima za kuvanje, teorijama zavere, o intrigama u politici, ma ko zna čega se sve nije dotakao... Doista svega, čak i njenih ruku, onako hotimice, ali diskretno, uz zdravicu i zveket čaša crnog vina...

Manipulisao je njihovim umovima. Znao je kako to treba činiti, još od onog prvog, olako prihvaćenog poziva i susreta. No ipak, poput nepopravljivog deteta i ovaj put sam morao doći. Valjda da se konačno urazumim i uverim u sve te obmane i stara posuvraćena nadanja.

Srećom, sada sam imao saveznika, u vetru, u božanstvenoj oluji... Zajedno smo bili doista moćni, tako da su vrata, koja sam pri odlasku otvorio, stvorila jaku promaju, te su se svi otvoreni prozori istovremeno zalupili uz zaglušujući prasak polomljenog stakla.

To je samo nakratko prekinulo moćnog govornika, jer je i tada, na brzinu, sa elegantnom lakoćom pronašao duhovitu opasku koja je naravno sve prisutne iznova oduševila... 

Odjeke smeha, koji su se u daljini još mogli čuti, brzo je raznosio vetar... Pratio me je onim starim putem iz detinjstva, koji vodi negde, van usnulog grada.

VOJNIK

Napolju smo, ispred vojne baze na rubu ratne zone. Stojimo u stroju i vrpoljimo se na ledenoj bljuzgavici. Ne razumem zašto nas teraju da budemo na ovakvom kijametu. Mogli su nam puške dati unutra, u hangaru, dok smo pre nekoliko sati zaduživali neke sitnice i uniformu.

Napokon sam došao na red. Oficir strogim pogledom bulji u mene. Krasi ga pravo vojničko držanje. Pita me za ime. Odgovorih mu nevešto. Upisuje serijski broj puške i predaje mi je u ruke. Držim je trapavo. Klizava je od ulja, teška, hladna... i prazna. Dok me svi nemo posmatraju, uzimam okvir bojeve municije iz kutije. Pokušavam to sve sklopiti, ali ne ide... Oficir mi pomaže... Posle kraćeg natezanja sve je kako treba. Eto konačno, spreman sam.

Stižu nova naređenja pretpostavljenih. Delimo se u manje grupe i nas trojica krećemo prema šumi. 

Posle dugog hodanja potreban nam je odmor. Ručamo na maloj kamenitoj čistini. Gde su ostali? Zar ne bismo trebali biti na okupu i doznati koji su planovi akcije? Voleo bih da znam odgovore na mnoga pitanja. Nema ko da mi oko toga pomogne. Njih dvojica samo ćute.

Sedimo leđima naslonjeni na mahovinom prekrivenu stenu. Puške smo položili preko krila. Jedemo porcije iz vojničkih paketa. Hrana je očajna... Nedugo zatim, spontano se pripremamo za polazak. Ne sećam se da smo uopšte nešto razgovarali. 

Popodne je. U daljini tutnje zvuci eksplozija. Mislim da idemo ka njima. U šumi je užasan smrad. Nailazimo na srušeno drvo koje trune sa mrtvim telom preko svojeg stabla. Mrtvo je već duže vreme. Vizir na šlemu mu je spušten. Želim da mu vidim oči da dodirnem telo, to mrtvo meso... Na prsima mu krvavi cvet cveta.

Mrak se polako šunja oko borove šume i zaklapa je u obor sivila. Strah me obuzima. Ne želim biti laka meta. Tešim se da nas po mraku možda ne mogu tek tako uočiti. Držimo se zajedno. Postajemo bliski. Marširamo satima. Tišinu para pucketanje leda koji se na tlu stvara. Ništa mi drugo ne može odagnati misli od promrzlih stopala, a puška je još hladnija. Možda mi se već i zalepila za ruku od studeni. To će me sprečiti da je upotrebim.

Još hodanja. Samo disanje i koračanje. Čitav svet je ispred i iza mene. Prošla je ponoć. Zanemeli su topovi daljina. Hodam i razmišljam u stihovima.

Želim zaspati dok se na tlu stvara pokrov od ledenog sjaja...

Prasak... svest mi se vraća sa oštrim bolom u nedrima... i vriskom. Meci zvižde oko nas. U zamci smo. Strah dolazi u talasima. Tresem se. 

Još jedna zaglušujuća eksplozija. Šrapneli padaju na nas. Posmatram krv na uniformi. Želim pobeći ili nastaviti spavati. Ne nalazim smisao u svojim postupcima.

Napokon osećam toplinu što se sliva po telu i nogama. Kroz izmaglicu uočavam oficira koji usporeno hoda prema meni. Pruža ruke, verovatno želi da mu pušku vratim. Pokušavam da se setim njenog serijskog broja, ali ne uspevam. Ljut sam na sebe i izbegavam njegov pogled zbog toga. Sve je bliže, nešto doista želi od mene. Ne čujem ga, iako urla iz sveg glasa. Podižem pušku prema njemu. Želim mu je vratiti... Ne, ipak želim pre toga pucati, želim ga ubiti! Dugi, nemi rafali rastapaju njegovu glavu. 

Gotovo je. Zvuci polako nestaju u meni. Oslobođen sam bola. Sada mogu da ležim po čitav dan. Stopala mi više nisu hladna. Ne želim da ustanem. Spokojan i slobodan posmatram zrak sunca što se probija kroz izmaglicu jutra. Gledam u isto mesto. Ne pomeram glavu... Neću ni oka sklopiti.

Borivoj Vujić