Svetislav Hadnađev: ,,Luna park“

LUNA PARK

Glava I

Na putu do škole

– Mrmlj – gunđao je Aleksandar dok je tražio telefon da utihne dosadnu melodiju koja ga je svakog jutra budila pred polazak u školu – joj, tek je ponedeljak, mrzim školu, neću da idem. 

– Hajde, ne davi – šaputala je Bela iz susedne sobe – ustaj.

– Blago tebi – odvrati Aleksandar – ti ideš tek popodne.

Joj što je dosadan, ni brige ni pameti, pomisli Bela, samo su mu robotići i transformersi u glavi. 

 – Ajde, kreći već jednom.

Aleksandar je nevoljno ustao iz kreveta, odvukao se u kupatilo da se umije i opere zubiće, obukao pripremljenu odeću, nabacio torbu na ramena, usput poluglasno komentarišući: "Koji je majmun smislio da vučemo po tri knjige iz svakog predmeta, pa još i svesku, juče sam merio torbu, ima osam kila, a ja jedva dvadeset. Bljak".

Aleksandar i Bela su bili naučeni da sami ustaju, dan ranije bi se spremili za školu. Od malena je tako: otac radi noćnu smenu i ne stiže na vreme kući, a majka veoma rano kreće, a kasno stiže.

I dalje negodujući, Aleksandar je obuo patike, kratko dobacio sestri "Ćao" i uputio se prema kapiji put škole.

Nije škola daleko, desetak minuta Aleksandrovog teglećeg koraka, nekada bi, ako bi se desilo da je kapija otvorena, skratio put prolazeći kroz pijacu, čiji je jedan ulaz bio iz njegove ulice, a drugi na suprotnoj strani gotovo preko puta škole.

Ozarilo mu se lice kada je video otvorenu gvozdenu kapiju, nije bio pijačni dan, utorkom i subotom bi se prodavci sjatili i mnogo pre njegovog polaska u školu, a sada je bilo taman kako valja, savršeno za brz prolaz. 

Iako je očekivao pust pijačni prostor sa praznim tezgama, iznenadila ga je poluglasna muzika koja je dopirala ispod velike tende podignute uz jedan od pijačnih zidova. Naravno da je morao da proveri o čemu se radi, prišao je bliže, ušao pod tendu, gde ga je zapahnuo težak, neobičan miris, koji je podsećao na miris njegovih čarapa posle fizičkog. Pod tendom su uza zid stajale neobične kutije koje su svetlele i oglašavale se čudnim piskutavim zvucima. Na sredini se nalazilo nekoliko stolova sa šipkama na koje su bile pričvršćene figurice fudbalera i ručkama sa kojima su se figure pomerale. 

Na sredini, između stolova je stajao muškarac srednjih godina, licem potamnelim od stalnog boravka na suncu, lica ukrašenog velikim sedim brkovima, a na glavi, iznad dva kao ugljalj crna oka stajao je nakrivljeni šešir koji je vapio za dobrim čišćenjem.

– Izvolite mladi gospodine, još nismo otvorili, ali za vas smo tu – šeretski se obratio malenom Aleksandru koji ga je u čudu posmatrao.

 – Ja sam Aleksandar – reče stidljivo – krenuo sam u školu, do sada vas nisam nikada video ovde.

– Moje ime je Sandi i vlasnik sam ovog malog prostora za igru, tek što sam se raspakovao, ne dolazim toliko često, a ovde sam bio jako davno, još su mi brkovi bili crni – nasmejao se Sandi sa setom u očima. 

 – Želiš da probaš neki od flipera? Za stoni fudbal ti treba bar još jedan drugar. Rado bih igrao sa tobom, ali teško pokrećem levu šaku zbog stare povrede.

Aleksandra nije mnogo interesovala Sandijeva povreda, ali mu je reč fliper zagolicala maštu. 

– A šta je to fliper?

– Najbolje je da ti pokažem, hajde ovamo – reče Sandi i stade ispred jedne od mašina. 

– Ovo je fliper, vidiš ovde imaš veliku tablu sa različitim preprekama i rupicama koja je prekrivena staklom, a iznad nje je velika tabla gde se ispisuje rezultat koji si postigao. Imaš pet metalnih kuglica koje ubacuješ pomoću ove poluge sa strane. Kada loptica počne da se kreće po tabli, tvoje je da sa ova dva dugmeta, sa svake strane imaš po jedno, pomeraš flipere (to su ova peraja na donjem delu table, peraje se na engleskom kaže fliper, i odbaciš kuglicu na vrh table kako ne bi ispala. Ako ispadne, puštaš sledeću.

Hm, zamišljeno će Aleksandar, pa to je kao moje igrice na telefonu, samo mnogo veće, voleo bih da probam".

– Slobodno – reče mu Sandi dok je zdravom šakom spretno kotrljao dva predmeta sive boje, nalik na novčiće – dobacio mu je dva žetona – jedan ubaci u prorez na fliperu koji odabereš, a drugi sačuvaj za posle. Stavi ga na sigurno mesto, možda će ti trebati.

– Hvala.

 Aleksandar je skinuo ranac sa leđa, jedan od žetona stavio u džep od pantalona, a sa drugim u ruci počeo da razgleda flipere.

Na jednom je bio neki tip sa šeširom i bičem, na drugom Space Invaders, trećem Mario Brothers, pa opet neki svemirski, sve mu je delovalo onako "Mrmlj, bez veze", sve dok se nije zaustavio pred jednim izrazito šarenim, sa svim upaljenim lampicama. Na donjoj tabli dinosaurusi, pećinski ljudi, automobili, roboti, avioni, a na gornjoj, ispod brojeva sa rezultatom ogromna slova Time Machine. Njegovo poznavanje engleskog jezika je bilo malo skromnije, tek za slabu četvorku, ali je nekako preveo da to može biti nešto kao vremenska mašina. To ga je već zainteresovalo, pomislio je kako bi bilo lepo da može da vrati vreme unazad, da popravi neku ocenu, ajde, to manje više, ali neke stvari je rekao i roditeljima, a i sestri koje nije mislio i rado bi ih povukao.

Posle par sekundi promišljanja, ubacio je rebrasti žeton u prorez i pustio kuglicu. Kuglica se munjevito odbijala o zidove, razne opruge, prepreke, iskakala iz rupa, Aleksandar je mahnito lupao po dugmadima sa strane odbijajući fliperima kuglicu što dalje od rupe kroz koju bi propala. U žaru borbe počeo je da drma mašinu i šuta je nogom, Sandi je povikao nadjačavajući mašinu koja je sve više pištala, zavijala, jecala pod silinom Aleksandrovih udaranja. 

– Polako, nemoj da je tiltuješ, nemoj je udarati, prekinućeš igru!

Aleksandar ga nije ni čuo, graške znoja su mu počele kliziti niz lice, odjednom se izdužio, crte lica su mu se uozbiljile, kosa počela da bledi, kako mu se rezultat povećavao, kada bi izgubio lopticu ponovo bi se smanjio i postajao maleni desetogodišnjak. I dalje je mahnito ubacivao kuglicu, Sandi ga je ponovo upozoravao da ne drma mašinu, ali uzalud kada je sa poslednjom kuglicom postigao broj bodova od 1975 i loptica krenula napolje pored flipera, ljutito je šutnuo nogom mašinu i čuo se veliki prasak i pijaca je ponovo opustela, samo je Aleksandrov ranac ostao tamo gde ga je spustio.

Glava II

Gde je Aleksandar?

Bela je uznemireno koračala po kuhinji, prošao je već jedan sat, a Aleksandra još nema. Ponedeljkom ima samo četiri časa i već je davno trebao biti kod kuće. Nije imao običaj da se zadržava, nikada do sada nije kasnio, koliko god da je bio vetropirast i neozbiljan, u vreme ručka je uvek bio tu. Otac je posle posla odmah legao, nije želela da ga budi, posebno ako bi se ispostavilo da se Aleksandar zadržao na dopunskom ili ko zna već čemu. 

I ti učitelji, pomislila je Bela, šta ima da zabranjuju deci da nose mobilne telefone u školu. Imao je Aleksandar i pametni satić, ali ga je mrzeo i nije ga nosio, nekako se osećao kao zabavištanac sa satićem, a on je već bio velik momak. I Bela je morala da krene kako ne bi zakasnila, pozvala je telefonom Doru i Emu, dogovorile su se da se nađu na ulasku u pijacu i žustro krenula u školu, nadajući se da će sresti Aleksandra.

Ispred ulaza u pijacu Bela je podelila svoju zabrinutost sa najboljim drugaricama Dorom i Emom. Sve tri su bile različite u svojoj maltene devojačkoj lepoti, iduće godine je proslava male mature – nije mala stvar, Bela tanke plave kose i nebo plavih očiju, srednja po visini, Dora najniža, takođe plava sa ogromnim plavo-zelenim očima, Ema, najviša, smeđe kose i očiju, aktivno trenira odbojku. 

– Šta ćemo sada? – upita Ema – da javimo policiji, ali nisi javila još ni tati ni mami.

– Znam, nisam htela odmah da podižem paniku, možda se negde zaigrao, mada to ne liči na njega, uvek je prvi za ručkom, gladnica mala – odgovori Bela, na ivici plača. 

– Hajde da idemo prema školi, ponedeljak je, verovatno će se vraćati preko pijace, bliže mu je.

Devojke su krenule kroz pijacu i prvo što su zapazile je bio ranac, usamljen na prostoru između pijačnog zida i prvog reda tezgi. Bela je pritrčala i odmah prepoznala Aleksandrov ranac, a kada je pročitala i ime na oznaci više nije imala dileme. 

"Sada više nemam šta da čekam, moram obavestiti tatu i mamu, ovo već nije normalno". Uzela je mobilni, starijim razredima je mobilni bio dozvoljen u školi, naravno ne i na časovima. Nakon što je pretrpela nevericu i opštu galamu, nekako je uspela tati da objasni šta se dešava. "Zvaće tata policiju" obavesti Bela drugarice, mi ćemo ostati ovde da čuvamo ranac, ništa ne dirajte" poučena tatinim rečima upozorila je drugarice. 

Dok su čekale policiju Bela je imala čudan osećaj, kao da je Aleksandar tu, pored nje, da je uporno doziva, ali ga ne vidi, niti čuje. Okretala se oko sebe, gledala na sve strane, ništa nije videla, ali je osećaj nije napuštao.

Iako policijska stanica nije bila daleko, odmah na drugom ulazu u pijacu, Bela je sa drugaricama čekala najmanje sat vremena, što se njoj činilo kao večnost. Pojavila su se dva uniformisana policajca, neodoljivo su je podsećali na likove iz crtanog filma koji joj je deda pokazao na Jutjubu, Loleka i Boleka, koji su prilično nezainteresovano pogledali ranac, postavili nekoliko nebitnih pitanja, a zatim pokupili ranac i udaljili se prema izlazu.

– E, jesu Lolek i Bolek – besno je promrmljala Bela – nadam se da su ozbiljnije shvatili tatu i mamu. Pogledala je Doru i Emu 

– Idemo u školu, možda tamo neko nešto zna, a moraćemo i da pravdamo prva dva časa.

U školi nisu ništa novo saznali, Aleksandra niko nije video, ni školski poslužitelj, ni majstor Neca, koji je inače uvek znao šta se dešava u školi, ko je čija simpatija, pa i ko od nastavnika ima neki problem kod kuće. Zvali su ga i čika ŠIS – školska informativna služba. Znao je da ga deca tako zovu, ali se nije bunio, naprotiv.

Vest o Aleksandrovom misterioznom nestanku se brzo proširila školom, a tokom dana i usnulom varošicom. Veče je Bela dočekala sa roditeljima očekujući vesti iz policije. 

Iako im je inspektor Goran, zadužen za slučaj rekao da se raspitaju kod Aleksandrovih prijatelja van škole, nisu mnogo saznali. Nije imao prijatelja mimo škole, nisu mu mnogo ni nedostajali, voleo je svet koji je stvorio, robotiće, transformerse, lego kockice, svet u kome ga niko nije maltretirao i u kome se osećao udobno. Maestralno je igrao video igrice, rešavao logičke probleme koje ni mnogo stariji nisu uspevali, imao je i svoju simpatiju, obrazi bi mu se zarumeneli kada bi je sreo u školi, a nekada i kada bi samo pomislio na nju. Rado se igra sa Belom, nju pušta u svoj svet, a voli da zaviri i u njen, mada ga ona ne pušta previše. Razlika od gotovo četiri godine je u tom uzrastu velika. Bela je mnogo otvorenija, ima svoj krug drugarica i naravno da tu nema mnogo prostora za malenog Aleksandra.

Žive u kraju u kome nema mnogo dece njegovog uzrasta, tako da i tu nije imalo šta da se posebno proverava. 

To veče se niko iz policije nije javio, tata Avram je uspeo da dobije pet slobodnih dana, svakako nije bio u stanju da obavlja posao smenovođe u lokalnoj uljari, a mama Grozdana je uzela godišnji odmor, izdržaće mušterije na kasi u marketu i bez nje.

Mogla je i Bela da dobije opravdanje od lekara, ali nije želela, morala je nekako da se zaposli nečime, makar to bilo i učenje i odlazak u školu. 

Narednog dana je krenula u školu ranije, da se nađe sa Dorom i Emom, da pokušaju da se raspitaju i kod ostale dece iz prethodne smene, u nadi da je neko ipak nešto video ili čuo. Zabrinutim drugaricama su se pridružili Luka i Andrija, osmaci iz C odeljenja.

– Kako možemo da pomognemo – upitao je Andrija, izrazito visok, šarmantan.

Sa Emom je trenirao odbojku, mala varošica poput njihove nije mogla da izdržava odvojene muške i ženske klubove, pa su imali zajedničke treninge, što naravno deci nije smetalo, a i bilo je mnogo jeftinije, isti prostor, isti trener. 

– Luka je isto voljan da pomogne, svima nam je Aleksandar drag.

Luka je bacao stidljive poglede prema Dori i kao da je malo pocrveneo kada su im se pogledi susreli. Dora se nasmešila, čime je samo pojačala Lukino crvenilo. 

– Naravno da želim da pomognem, Aleksandar je najbolji prijatelj mog rođenog brata Đorđa, zajedno sede u klupi na većini časova.

– Hajde da se malo raspitamo među klincima, možda ga je neko sreo ili video pre škole – predložila je Bela – vidimo se pre zvona za naš prvi čas, upravo ovde.

Ekipa se razmilela po dvorištu, razgovarajući sa "klincima".

Posle pola sata, na dogovorenom mestu ekipa se okupila.

Niko nije imao ništa novo, jedino je Luka bio zamišljen i pošto je sačekao da se svi izjasne, počešao se po čelu, provukao prste kroz gustu smeđu kosu i počeo:

– Ne znam da li je bitno ili ne, ali Boris, trenerov sin, je prolazio juče kroz pijacu, nije video Aleksandra, niti je zapazio njegov ranac, znači pre njega, ali je video kako neki sedi brka podiže tendu i postavlja neke čudne mašine i stolove. Zvao ga je da priđe, da se igra na mašinama i samo je rekao da se zove Sandi, Mandi, nešto bez veze, ali se Boris uplašio i kidnuo prema školi.

– Hm, pa mi smo bile tamo i našle ranac, ali nikakvu tendu, mašine ili bilo koga nismo videle – reče Bela – to moramo prijaviti inspektoru Goranu. Idite vi u školu, a ja idem do policije, pokušajte da me opravdate, nadam se da ću stići na drugi čas.

Glava III

Kada sam?

Aleksandar je protresao glavom, protrljao uši rukama, nadajući se da će umanjiti zvonjavu od praska i pogledao oko sebe. I dalje je bio na pijaci, samo što je bila potpuno prazna i nekako drugačija, nije mu bilo jasno o čemu se radi, ali kao da je to ta pijaca, ali i nije. U momentu mu se učinilo da je video Belu kako sedi pored njegovog ranca i zvao je više puta po imenu, ali kao da je postepeno izbledela i na kraju sasvim nestala.

Nije bilo ni njegovog ranca, pogledom ga je tražio oko sebe, ali ga nije bilo. I dalje zbunjen odlučio je da se vrati kući, bez ranca ne bi bilo dobro da se pojavi pred učiteljicom, možda ga je zaboravio kod kuće.

Otrčao je kroz pijačna vrata, stao po običaju na semaforu, ali je tek posle par sekundi primetio da ga nema. Kolovozom su išli neki čudni četvrtasti automobili ili mali nalik na bube. Video je čak i jednog sa velikim perajima iznad migavaca. Srećom, nije bilo mnogo vozila i uspeo je bezbedno da pretrči na drugu stranu ulice. Kada je zamakao za ugao, skrećući prema svojoj kući, zabezeknuto je gledao u prazan prostor usred koga je na velikoj tabli pisalo PRODAJE SE i neki čudan broj telefona, mnogo kraći nego što je broj njegovog mobilnog.

Sada ga je počela hvatati panika, osećaj koji do tada nije poznavao, srce mu je ubrzano lupalo, gubio je dah, znoj ga je oblio. Seo je u travu na praznom placu i zaplakao.

Glava IV

Ko je Sandi?

Beli se činilo da je u nekoliko koraka pretrčala tridesetak stepenika koji su vodili u policijsku stanicu. Morala je u holu da sačeka da se Goran vrati sa uviđaja. Nestrpljivo je šetala gore dole, nesvesna gužve oko sebe. Konačno se i Goran pojavio. Na brzinu je počela sa pričom čim ga je videla, ali je Goran odveo u kancelariju i pokušao da je smiri. Ponudio je čašom vode, koju je Bela pristojno odbila.

Nakon što je saslušao Belu i pažljivo hvatao beleške, Goran je zastao, razmišljajući kako da devojčici od 13 godina objasni neke pojmove. 

– Samo da znate danas smo pokrenuli sistem "Pronađi me", dali smo Aleksandrovu fotografiju i detaljan opis svim medijima, idu obaveštenja i preko mobilnih operatera. Ovako su nam mnogo veće šanse da ga pronađemo. Što se tog čoveka i nekih aparata tiče, ništa nemamo prijavljeno, takvo dešavanje se moralo prijaviti, niti je iko video bilo šta na pijaci, osim Borisa, naravno. Sa Borisom ću obaviti razgovor, a nakon toga ćemo videti šta dalje.

– Da li ste proverili registrovane prestupnike, puštene iz zatvora, nedavno doseljene – poče Bela sa nabrajanjem, na šta je Goran zapanjeno pogleda, kao da je razgovarao sa svojim šefom, a ne devojčicom od 13 godina. 

Nije mogao znati da Bela obožava kriminalističke serije i da ih redovno gleda kad god joj roditelji nisu kod kuće, a to nije retko.

– Hvala na predlozima, ali sve je to u toku – pomalo nabusito, sa očigledno povređenom sujetom odgovori Goran – sada bih vas zamolio da odete kući i da istragu prepustite profesionalcima.

"Malo jači profesionalci" promrmlja tiho Bela, no ipak malo glasnije jer se Goran namrštio. 

– Pa šta ako ste čuli, deca treba da vam nađu bitne podatke, sram da vas bude – prkosno odgovori Bela i besno izađe, bez pozdrava iz kancelarije. 

"Pubertetlije" promrmlja Goran "devojčica ima petlju, jeste drska, ali je moram priznati u pravu. Idem da razgovaram sa Borisom", a zatim pokupivši notes izađe iz kancelarije.

Ni nakon razgovora sa Borisom i njegovim roditeljima Goran nije bio mnogo pametniji, pročešljao je sve prijave zabavnih parkova i baze podataka sa varijacijama na ime Sandi, ali bez uspeha. Forenzički pregled ranca nije dao ništa konkretno, osim nekih sitnih čestica po celom rancu, koje su zapazili tek pod mikroskopom. Jedan od forenzičara je u nedostatku boljeg izraza koristio reč "vilinski prah" dok su pokušavali da otkriju sastav čestica.

Morali su da povećaju broj policajaca na telefonima čiji su brojevi objavljeni u okviru akcije "Pronađi me", neprestano su zvonili, uglavnom sa, kako se proverama ispostavilo, beskorisnim podacima. 

Goran je osećao da je u ćorsokaku, da mu je potreban ne samo dašak sreće već mnogo više od toga.

Glava V

A šta sada Aleksandre?

Uspeo je malo da smiri napad panike, prestao da jeca i pogledao oko sebe. Na placu je video nabacani otpad, kartonske kutije, prazne gajbe, polomljene salonit ploče. Setio se kako je pomagao ocu da naprave kućicu za Pegavog, malenog psa kojeg su Bela i on dobili za jedan rođendan. U vazduhu se osećala kiša, požurio je da napravi kakav takav zaklon. Stomak mu je zavijao od gladi, to je bilo sledeće što mora pokušati da reši, sebi je postavio pitanje: kako, imao je tek par dinara za užinu u džepu. Pokušaće u nekoj pekari da kupi kiflu ili pogačicu.

Iznenađujuće, ali ovo stanje mu, osim što je bio zbunjen i nedostajali su mu tata, mama i roditelji, nije teško padalo. Jednostavno je svet Robloksa, Portala i Majnkrafta prebacio u stvarnost i počeo da rešava probleme, a tu je bio najbolji.

Kada je kućicu kako tako sklepao i kamuflirao je rastinjem, pošao je u potragu za nekim jelom. Sve je delovalo poznato, ali ipak tako različito, nije video ni jedan bankomat, prodavnicu igračaka sa izlozima punim robotića, ni jednu prodavnicu kompjutera... Niko nije nosio telefon "zalepljen" za uvo, ljudi su bili čudno obučeni, uglavnom nasmejani, pričali međusobno, kada bi im se kao dobro vaspitano dete javio, uzvratili bi sa „zdravo“, ili „dobar dan“. "Skroz blesavo", pomislio je. 

Pri kraju ulice koja je vodila na trg zapahnuo ga je miris sendviča i vrućeg peciva. Pogledao je natpis "Degustacioni centar". Šta li je to moglo biti, hrabro je zakoračio i video obilje sendviča i pogačica na pultu, u rashladnim vitrinama mlečne proizvode, pultove na zidovima i stolice bez naslona ispred. Za pultom je stajala žena sva u belom, sa belom kapicom na glavi koja joj je pokrivala kosu. Prišao je i tražio sendvič i jogurt. Izvadio je novčanicu od sto dinara da plati i pružio je teti.

– Kakva ti je ovo novčanica, iz monopola? Maleni sa ovim ne možeš da platiš.

Aleksandar je zastao zbunjen.

 – Kako, pa sinoć mi je mama dala da imam za užinu?

– Pa neko se grubo našalio s tobom, vidiš i datum na novčanici 2006. godina, a sada je, blago meni, tek 1975. godina.

Aleksandru je vilica gotovo dotakla pod od zaprepašćenja, ali se brzo pribrao, nekako je osećao da se upravo tako nešto desilo. Samo što mu je bilo neverovatno da takvo šta može da se desi i mimo "ekrana". Ali, desilo se, šta sada, kako i da li uopšte može da se vrati u svoje vreme?

Uzeo je malo osramoćen beskorisnu novčanicu i izašao iz Degustacionog. Došao je do trga koji nije bio nalik onom kojeg je znao, sasvim drugačiji, seo je na prvu klupu i ponovo tiho zajecao.

Iznenada se pred njim pojavio ogroman lik, sa stomakom veličine omanjeg bureta u čudnoj uniformi, opasan pištoljem i palicom, a na kapi je imao šapku sa petokrakom. 

– Šta je malecki, da se nisi izgubio?

Aleksandar je podigao glavicu, obrisao nadlanicom suze 

– I jesam i nisam, znam gde sam, ali sam u pogrešno vreme.

Milicioner ga je začuđeno pogledao i promrmljao sebi u bradu "Malom nisu baš sve na broju, najbolje je da ga povedem sa sobom u stanicu".

– Ja sam milicionar Đura – reče Aleksandru – možda mogu da ti pomognem ako si voljan da pođeš sa mnom. 

Prvo je lepim pokušao Đura, imao je i on troje musavaca manje više Aleksandrovog uzrasta. 

Aleksandar se malo nećkao, ali je već bio žestoko gladan, pa verujući da mu od ovog gore ne može biti pristao je da pođe sa Đurom.

Smešno su izgledali dok su išli ulicom, ogromni Đura i maleni Aleksandar, koji je po navici pružio šaku Đuri, koji je po istoj navici prihvatio ručicu i tako su polako došetali do milicije.

Zgrada milicije je bila trošna, memljiva, željna krečenja, a Aleksandru je bila poznata kao "ukleta zgrada" kako su je deca zvala, jer je u njegovo vreme tamo bio zabranjen ulaz i bila je skroz zapuštena. Aleksandar je dežurnom isledniku ispričao svoju priču iz koje je islednik Zoltan izveo isti zaključak kao i Đura "Malom baš nisu sve koze na broju". Kako je već bilo kasno popodne, u centru za socijalni rad nisu dobili nikog, u prihvatilištu za uboga i siromašna lica nije bilo mesta, Đura se ponudio da Aleksandar prespava kod njega, gde je bilo mesta za troje, biće i za četvrto, a ima i tanjir i escajg viška.

– Idemo – reče Đura Aleksandru kada mu se smena u 19 sati završila – da nešto večeraš i da se odmoriš, dok ne vidimo šta ćemo s tobom.

Sve vreme dok su pešačili prema Đurinoj kući Aleksandar je ćutao i razmišljao o situaciji u kojoj se našao. Niko mu nije verovao, nije ni on mogao da poveruje šta mu se dešava, očigledno je bio u svom rodnom mestu, ali 50 godina ranije, šta i kako dalje, užurbano su mu se rojile misli. 

Najzad su stigli i do Đurine kuće, čekala ih je Đurina supruga Marija i troje dece, jedno drugom do uveta: Novak, Nemanja i Katarina. Dok su se deca upoznavala, Đura je sa Marijom otišao u stranu i objasnio da sa Aleksandrom izgleda nije baš sve u redu, da deluje normalno, ali da trabunja o tome kako nije iz ovog vremena. Marija se samo nasmejala "Ah, ta dečurlija, mora da je pobegao od kuće, pa sad izmišlja svašta". 

Iznenada, Aleksandru nešto sinu, pa upita Đuru

 – Možete li da mi pozajmite malo vaš mobilni?

 Šta? – upita Đura – šta ti je to?

 – Pa, kako šta, telefon, možda mogu da nazovem tatu ili mamu.

– Telefon, pa što ne kažeš tako, eno ga u hodniku, na stočiću.

Aleksandar je otrčao u hodnik, pogledom tražio mobilni, ali je samo video neku skalameriju na stočiću, veliku kutiju sa nekom lulom na noj. 

– Gde je telefon? – povika iz hodnika, Đura se polako doteturao.

 – Pa, evo ga, podigni slušalicu i zovi.

Aleksandar je zbunjen podigao slušalicu, tek je tada video krug na kutiji sa nekim rupama u kojima su bili ispisani brojevi i ništa mu nije bilo jasno. 

– Kako da zovem?

– E, ovaj mali stvarno nije kako treba – poluglasno će Đura.

– Stavi prst u broj koji hoćeš, okreni do kraja, pa sledeći, drži slušalicu sa jednim krajem na uvetu, drugim na ustima. Ne tako, obrnuto!

Počeo je nekako Aleksandar, ali mu nikako nije išlo. Konačno mu je Đura pomogao.

– Kakav ti je ovo broj 063, nemamo mi takav. 

– Samo zovite, molim Vas – zavapi Aleksandar. Uzalud, aparat je javljao neprestano zauzeće.

Kada je posle bezbroj pokušaja pozivanja broja konačno odustao, Marija ga je uputila u kupatilo da se istušira, dala mu jednu od Novakovih pidžama, seli su zajedno da večeraju, svako po tanjir mleka sa nadrobljenim starim hlebom i kašikom šećera. Aleksandar, inače prilično probirljiv po pitanju jela, bio je toliko gladan, da je tražio da mu Marija sipa još jednom. 

Nakon večere, Đura je smestio Aleksandra sa Novakom u krevet, na drugom je ležao Nemanja, a Katarina je imala svoju sobu. Konačno je nekako uspeo da zaspi, iako se celu noć vrpoljio i šutirao Novaka, što je ovaj stoički podnosio, pošto ima veoma čvrst san.

Glava VI

Da li je moguće?

Još jedan dan bez Aleksandra je prošao. Bela više nije verovala ni Goranu, ni bilo kome od policije, samo je polagala nadu njenu malu grupicu drugara, Emu, Doru, Luku i Andriju. No, smatrala je da sve ovo što znaju mora da podeli sa dedama i babama i po svom nahođenju, za utorak uveče je sazvala porodični sastanak, tata, mama, dede i babe i naravno članovi njene družine. Više glava, više zna. Nije ovo prvi put da Bela preuzima inicijativu, takva je i u školi, ume da kaže i ono što bi neko iskusniji prećutao. 

Koji minut posle sedam sati su se svi pojavili i Bela je veoma precizno iznela sve podatke koje su do sada skupili. Sedeli su u prilično prostranoj dnevnoj sobi, Avram, Grozdana, Avramovi roditelji Stojan i Biserka, Grozdanini Petar i Julijana, kao i Belino društvo, malo izdvojeno, po strani za manjim klupskim stočićem.

Sasvim polako, zamišljeno, deda Stojan je ustao, počeo da šeta po sobi, nešto nerazumljivo mrmljajući, čas gledajući Belu, čas Biserku, a onda se obratio Petru:

– Petre, da li je moguće.? – pa onda nastavio više za sebe.

– Ne, ne verujem, previše vremena je prošlo, ma mora biti da ludim.

 – Šta da li je moguće? – upita Petar – čega si se setio?

– Sećaš se da smo jedno vreme išli stalno na pijacu, bio je neki mali zabavni park, sa fliperima i stonim fudbalima.

– Ne, ne sećam se.

– Naravno da se sećaš. kada sam te stalno pobeđivao u stonom fudbalu, pa tu si upoznao Julijanu i počeli ste da se zabavljate.

– A, zato se ti ne sećaš, bitango matora – u šali će Julijana. 

 – Jeste, u pravu si Stojane, čak smo često i bežali sa časova samo da bi se igrali.

– I zašto bi to bilo tako interesantno? – ubaci se Bela.

– Pa, ako se dobro sećam vlasnik je bio crnpurasti sredovečni tip sa brkovima i zvao se Sandi.

 – Šta, nemoguće – ote se Beli – pa kada je to bilo?

 – Negde 1975. godine ili 1976. U stvari mislim da se prilično dugo zadržao taj luna park, nekoliko meseci pa je prešao iz godine u godinu.

– Čekaj – ubaci se Biserka – pa i ja sam tamo išla često, voleli smo da se igramo na fliperima. Onda se zamislila.

 – Kako je je Aleksandar bio obučen kada je nestao?

 – Imao je kratke bele pantalonice, patike i njegovu omiljenu zelenu majicu sa natpisom Roblox i likovima iz igre – odgovori Bela.

– Joj – zavapi Biserka – nemoguće, pa jedan takav mali se vrzmao u tom luna parku u društvu slatke devojčice, imao je takvu nekakvu majicu, niko nije znao šta predstavlja, zapamtila sam da je bilo nešto oko robota, stalno je tražio da igra na određenom fliperu, ali mu nikada nismo dali, bio je strašno naporan, a fliper je bio moćan.

– Da, tu je bila najveća gužva, zvao se, zvao se Tajm mašin, vremenska mašina, Sandi je uvek bio pored i opominjao nas da nikako ne tiltujemo – iznenada se priseti "zaboravni" Petar. 

– Šta se desilo sa luna parkom? – upita Luka.

– Ne znam, posle par meseci je nestao, kada se bolje prisetim, kako se iznenada pojavio, tako je i nestao, nikada više nismo čuli za njega – odgovori Stojan.

 – Čekaj ako sam dobro razumeo – ubaci se Andrija – izgleda da je u pitanju vremeplov, a to je nemoguće, to bi značilo da je Aleksandar tu, ali ne sada. Ovo je previše.

 – Ne znam, meni je ovo za sada jedino, iako ne i razumno objašnjenje – reče Bela, a Dora i Ema klimnuše glavom u znak potvrde.

Glava VII

Luna park je ponovo u gradu

Dani su polako prolazili, Aleksandar je ostao kod Đurine porodice, posle niza pregleda, saslušanja, proveravanja nisu mogli ništa da zaključe, osim da je psihički stabilan ali da mu je priča neobična. Nigde nije prijavljen njegov nestanak, niko ga nije tražio. I tako, deca su se zbližila. Đuri i Mariji je prirastao srcu i rešili su da ga prime kao hranitelji. Upisali su ga u isti razred sa Katarinom.

Aleksandar je svaki dan našao neki izgovor da se sa Katarinom u povratku kući prošeta pored pijace, ne bi li slučajno zatekao luna park tamo. Znao je da sve ima veze sa tom blesavom mašinom, nedostajali su mu tata, mama i Bela, društvo iz razreda..Za svaki slučaj je u džepu uvek nosio žeton koji mu je Sandi dao.

Navikao se i na telefone sa žicom, televizore koji su uglavnom imali crno belu sliku, daljinski nisu imali, pa bi uglavnom deca imala tu funkciju "prebaci na prvi, prebaci na drugi", srećom bilo je samo dva TV kanala, kockaste automobile, nije bilo pice koju je obožavao, ni hamburgera, ni kompjutera, jedina zabava koja bi imala neki ekran je bio bioskop. Zavoleo je i bioskop, posebno onaj letnji, kada se po velikim vrućinama sedelo na klupama u dvorištu bioskopa, gledao film na velikom zidu ofarbanom u belo, levom rukom trpao suncokret u usta, a desnom terali nesnosni komarci. Uzalud je tetica opominjala da se suncokret ne jede, ispod svake klupe bi ostajalo brdo ljuski od semenki. 

Imao je neki čudan osećaj i za sreću bi stalno u školskoj torbi, od svinjske kože, sa ručkom za jednu ruku, koja nije imala ni trećinu knjiga kao u "njegovo vreme", nosio svoju majicu sa robloksima. Uvek bi je oblačio kada bi išao pored pijace, ako je toplo samo nju, ako je hladno ispod kaputića.

Katarina – Kaća nije imala primedbe, njoj se on sviđao takav kakav je, malo neobičan, ali svoj. Aleksandar je gajio slična osećanja prema Kaći, obožavao je njen osmeh i slatke zubiće, uvek je uspevala da ga nasmeje makar koliko bio tužan ili neraspoložen.

Posle nekoliko meseci, početkom proleća, sa pijace se čula graja i elektronski zvuci flipera, iako je bio nepijačni dan. Aleksandar je brzo presvukao majicu iza kapije, uhvatio Kaću za ruku i potrčao prema mestu gde su se u njegovo vreme nalazili fliperi. 

 –Tu su! – uzviknuo je srećno Aleksandar – brzo, da odigram partiju. 

Oko tog, "njegovog" flipera je bila najveća gužva, jednostavno nije mogao da priđe, mnogo stariji od njega, uglavnom srednjoškolci su se gurali i takmičili ko će više poena da napravi. Kada god bi se oglasio ili pokušao da se progura, jednostavno bi ga odgurnuli. Posle pola sata Kaća ga je prosto odvukla kući uplakanog. Ceo dan je bio neutešan. Kada se vratio iz smene Đura je otišao da proveri, ali je Luna park bio zatvoren, tenda navučena struja ugašena.

Narednog jutra je ponovo otišao, ali je zatekao samo neku sredovečnu ženu, Katicu, koja se predstavila kao vlasnica luna parka. Nikako nije mogao da poveže Aleksandrovu priču sa Sandijem, te je ostao u ubeđenju da taj deo priče iz nekog razloga izmišlja. Ovome nije pridavao veći značaj, a po povratku nije čak ni zabelešku napravio o razgovoru sa Katicom.

I narednih dana je Aleksandar svaki dan pokušavao da se probije do flipera, čvrsto je stiskao žeton u ruci, ali uzalud uvek je bio odgurnut i tako sve do dana kada je luna park preko noći nestao, isto kao što se i pojavio.

Glava VIII

Vreme ne prolazi, mi starimo

Kalendari su se menjali, Bela je svakog dana, sada već više po navici nego po potrebi prolazila pijacom, ali luna parka već godinama nije bilo. Napravila je dužu pauzu samo dok je studirala u Velikom gradu, ali se vratila, otvorila zubarsku ordinaciju i udala za Andreja. Romansa koja je počela traženjem Aleksandra je krunisana brakom. Dogovorili su se da ako je dete koje nosi u stomaku dečkić zove Aleksandar.

Nikada nije gubila nadu da je on tu negde, ali da je jednostavno "nedostupan“.

Društvo se razišlo, Ema je nastavila da igra profesionalno odbojku u inostranstvu, Dora i Luka su zajedno bili na postdiplomskim studijama u Engleskoj.

A tata i mama? Uglavnom su slomljeni bolom, nastavili da se kreću, jedu, rade i povremeno duboko udahnu.

Glava IX

Sandi

Završio je Aleksandar osnovnu, pa srednju školu, našao je sebi stančić, zaposlio se kao trgovac u prodavnici bele tehnike, upisao vanredno studije računarstva koje su se te godine prvi put pojavile. Nije mogao Đura da školuje četvoro dece, pa je sam Aleksandar ovako odlučio. Uspeće sam. Dobro, ne baš sam, Kaća je i dalje bila tu, uvek mu je davala podršku, a on prosto nije video bez nje.

Prvog prolećnog ponedeljka je malo ranije krenuo na posao, poželeo je burek, a najbolji se prodavao preko puta pijace. Odjednom je čuo poznati zvuk flipera, prvo je bio zbunjen, a zatim je potrčao koliko ga noge nose prema mestu gde su se onomad fliperi nalazili. 

– Najzad, evo ih – pomisli trčeći – nema još nikog, evo i flipera, vidim ga!

Nestrpljivo je stao ispred flipera, u oznojenoj šaci je držao žeton od koga se svih ovih godina nije odvajao.

Fliper nije imao struje, stajao je "mrtav“ pred njim. 

Sandi mu je polako prišao i zadržao se na daljini od dva koraka 

– Zdravo Aleksandre, davno se nismo videli.

 – Kako mi znate ime? – zaprepašćeno će Aleksandar.

 – Znam ja mnogo toga – zagonetno je odgovorio Sandi.

– Imaš li još uvek onaj žeton koji sam ti dao?

– Imam – i otvori svoj oznojani dlan.

– Prvo, ne smeš mi prići nikako, do kontakta između nas dvojice ne sme doći, jasno?

– Jasno – odgovori sad već malo u strahu Aleksandar.

– Drugo, kada Katica uključi struju ubaci žeton i igraj dok ne skupiš toliko bodova kao što je broj godina u koje želiš da se vratiš, onda tiltuj aparat. Znaš kako se to radi. I da, pazi na tu ruku, pažljivo barataj alatom – šeretski mu namignuo.

 – Znam – odgovori Aleksandar – snažno šutnem aparat ili ga jako zadrmam.

 – Spreman – potvrdno klimne glavom.

 – Katice! – viknu Sandi okrenuvši se prema zadnjem delu tende odakle je provirila žena od svojih četrdesetak godina prelepih bademastih očiju.

 – Molim Sandi?

 – Gurni utikač u struju.

 – Odmah – reče nasmešivši se Aleksandru.

Fliper je zazujao, Aleksandar je ubacio novčić i počeo da igra. Kako god da je pokušavao da se usredsredi na kuglicu, nešto u Katicinoj pojavi mu nije dalo mira, nešto poznato, taj osmeh, te oči. Kuglica je udarala mahnito o zidove, Aleksandar je u bunilu pritiskao flipere, ometalo ga je Katicino lice, kao da je… prešao je već 2024. godine, došao do 2034. i tada shvatio "Kaća" i snažno nogom tiltovao fliper.

Glava X

Ponovo kod kuće

Luna parka više nije bilo, ni Sandija ni Kaće, stajao je potpuno sam na pijaci, ovog puta je bila malo sređenija, tezge su bile popravljene i obojene. Još se sećao puta prema kući. 

Nije bilo velikih promena, ista ulica, malo zelenija, automobili čudniji, ali i dalje na točkovima. Stigao je do kuće, stisnuo dugme na interfonu sa malim ekranom i malo sačekao.

 – Ko je? prepoznao je majčin glas i lice, malo izborano, ali i dalje lice voljene majke.

 – Ja sam, Aleksandar – sa druge strane nije bilo odgovora, samo se čuo jauk i udar tela koje je palo na pod. Ponovo je pritisnuo dugme na interfonu i vrata su se posle par minuta otvorila. Pred njim je stajao tata, sav u suzama i majka koju je pridržavao visoki momak.

– Andrija, ti si? – u neverici je upitao Aleksandar.

– Ja sam, osim što sam Andrija, i tvoj sam zet. Srećom, Bela je na poslu, moramo je pripremiti, znaš, trudna je.

 – Aleksandre, jesi li to zaista ti? – upita Avram – podsećaš na njega, ali deset godina mnogo znači, posebno kod dece.

 – Ako nije problem, možemo ući, pa me možete sve pitati da vam potvrdim da jesam vaš sin, ali prvo moram da vas zagrlim i izljubim.

Aleksandar je zagrlio i Avrama i Grozdu i nežno ih poljubio u obraze i dugo, dugo držao u zagrljaju.

 – On je – jecajući reče Grozda – meni ništa više ne treba, taj miris samo naš Aleksandar ima, to se ne može kopirati.

Seli su u dnevnu sobu, Andrija je otišao u susednu sobu i vratio se sa aparatićem, ne većim od kompjuterskog miša, prislonio ga na Aleksandrovo čelo i jednostavno rekao:

– On je, DNK ne laže.

Nisu stigli ni da "prerade" kako valja ovu vest, kada je u sobu banula Bela (koju je sistem Pronađi me odmah obavestio o očitavanju pozitivnog DNK sa detaljima o mestu očitavanja) i skočila na Aleksandra, grlila ga i ljubila, tako da je jedva došao do daha. 

– Joj Bela, ubićeš me od silne radosti, i ja se radujem što vas sve vidim posle toliko godina, samo malo da se odmorim, ako može. 

Kako je to izgovorio, tako sedeći je zaspao, kao da svih ovih godina nije spavao.

Prespavao je Aleksandar ceo dan i noć, premestili su ga u njegovu staru sobu, koja je trebalo da bude preuređena u dečiju, ali je još bilo rano. Andrija ga je preneo sa lakoćom i stavio u krevet tako da ga uopšte nije probudio.

Narednog jutra, nakon što ga je Grozdana majčinski nahranila, oko deset časova počeli su gosti da pristižu: Prvo Goran, koji je za ovu priliku specijalno došao iz glavnog grada, gde je odavno premešten, pa Dora i Luka, Ema, srećom zbog predstojećih praznika svi su bili u poseti roditeljima, Bela i Andrija, dede i babe i još po neki bliski komšija.

Svi su nekako uspeli da se rasporede oko Aleksandra željno očekujući njegovu priču. Goran je pokušavao da "odvoji" Aleksandra kako bi mogao službeno da razgovara sa njim, ali jednostavno mu to nisu dozvolili. Svi su želeli da čuju njegovu priču. Goran je odustao i rešio da jedan dan svakako mora sa njim obaviti službeni razgovor u kancelariji. Nadao da priča neće biti sa ružnim detaljima, ali mu je nešto govorilo da toga ne treba da se plaši.

Pričao je Aleksandar satima o starom gradu, o Đuri, o novoj porodici, o školi, drugarima iz škole, o fliperima, o svemu, osim o Kaći i o Sandiju. Razgovor je sa mnogobrojnim pitanjima trajao do duboko u noć, i Aleksandar je uspeo da pita ono što ga je interesovalo, ali je neka seta provejavala kroz sve ono što bi ili odgovarao ili pitao.

Glava XI

Ustao je Aleksandar posle nemirne noći. Sve su mu se kockice složile. Znao je da mora da nađe Kaću, a znao je da će je i naći, jer na kraju krajeva, shvatio je ko je Sandi. Ustao je, otišao do tatine radionice i za sobom zaključao vrata.

Svetislav Hadnađev