Tekstovi i poezija

Završеn је književni konkurs Nove Rukoveti za nagradu „Dragan Rokvić“, raspisan na temu „Šta je ozbiljno stvaralaštvo?“. Na konkurs su pristigla ukupno 92 autorska rada iz Srbije i regiona. Nakon prve selekcije u širi izbor ušla su 44 rukopisa, dok je dodatnom selekcijom za uži izbor odabrano 18 radova. O konačnom plasmanu odlučivao je žiri u sastavu: Sanja Vujačić, prof. srpskog jezika i književnosti, Gordana Damjanović, prof. srpskog jezika i književnosti, i pisac Borivoj Vujić, urednik Nove Rukoveti. Nagrađeni radovi Eseji: Prva nagrada: Jadranka Milenković – „Bratstvo nad prazninom“ Druga nagrada: Razumenka Marković – „Od otkrića vatre do opekotina aparthejda: Književni dijalog Dobrila Nenadića i Džona Maksvela Kucija“ Treća nagrada: Danijela Veljković – „Stvaralaštvo na razmeđi dijalekta i književnog standarda“ Pohvalnice: Milena Stanojević – „Migriranje u dubinu, u visinu“ Aleksandra Đorđević – „Poreklo dubine“ Kratke priče: Prva nagrada: Jovan Simić – „Granice“ Druga nagrada...

Nauka u filmu  " Međuzvezdani"  Živimo u svetu koji nam deluje potpuno prirodno, opipljivo i logično. Svakog dana se krećemo kroz tri dimenzije prostora. Idemo levo ili desno, napred ili nazad, penjemo se gore ili silazimo dole, dok nas vreme neumoljivo gura napred. Za naš mozak, to je cela stvarnost. Ali šta ako je sve što vidimo, od zrna peska do najudaljenijih galaksija, zapravo samo senka nečeg mnogo većeg? Šta ako je naš trodimenzionalni univerzum samo jedan tanak list papira koji pluta u prostranoj, višedimenzionalnoj sobi koju fizika naziva hiperprostor? Ova revolucionarna ideja, poznata je kao teorija o svetovima na branama (Braneworlds) .   Prema teoriji struna, sve čestice u svemiru su zapravo sićušne niti koje vibriraju. Čestice koje grade nas, naše kuće i svetlost kojom vidimo, imaju otvorene krajeve. Ti krajevi su čvrsto zalepljeni za naš trodimenzionalni svet (našu „branu“). Mi smo, slikovito rečeno, dvodimenzionalni crteži na onom listu papira sa počet...

Nedavno nas je napustio Nikola Bertolino (1931–2026), jedan od naših najznačajnijih književnih prevodilaca i esejista. Tokom više od šest decenija rada ostavio je neizbrisiv trag u domaćoj kulturi prevodeći neka od najvažnijih dela francuske i ruske književnosti – od Viktora Igoa, Bodlera, Remboa i Apolinera do Ljermontova, Puškina, Jesenjina i Pasternaka. Bio je dugogodišnji urednik u izdavačkim kućama BIGZ i Nolit, saradnik Filološkog fakulteta u Beogradu, ali pre svega čovek koji je prevođenje smatrao stvaralačkim činom ravnopravnim književnom pisanju. Njegovi eseji o poeziji i prevođenju svedoče o dubokom uverenju da je prevodilac istovremeno i stvaralac koji pokušava da u novi jezik preseli celokupno umetničko iskustvo pesme. U znak sećanja na Nikolu Bertolina donosimo odlomak iz njegovog teksta „Prevodljivost poezije“ , u kojem iz ličnog iskustva govori o izazovima, sumnjama i radosti prevođenja stihova, jednog od najtežih i najlepših književnih poduhvata. PREVODLJIVOST POEZIJE O...

  Ovog leta, svedoci smo vremenskih prilika koje prevazilaze uobičajene julske i avgustovske žege. Dugotrajni toplotni talasi više nisu izuzetak i postaju redovno pravilo. Dok se temperatura iz dana u dan penje i do 39 stepeni, grad usporava ritam, a građani se prilagođavaju uslovima koji su do pre nekoliko decenija bili gotovo nezamislivi. Moje interesovanje za meteorologiju počelo je još u ranoj mladosti. Od 1980. do 1997. godine, svakodnevno sam kao meteorolog amater beležio temperaturu vazduha, količinu padavina i druge meteorološke podatke. Te sveske i danas čuvam kao malu ličnu arhivu vremena. Listajući ih ovih dana, dok napolju traje još jedan toplotni talas, ne mogu da ne primetim koliko se klima promenila. Tokom tih sedamnaest leta maksimalna temperatura od 34 stepena Celzijusa bila je prava retkost. Takve vrednosti pojavljivale su se svega nekoliko puta za čitav period koji sam beležio. Danas je situacija gotovo obrnuta. Temperature od 34 stepena postale su uobičajene, do...

  Salaši predstavljaju jedno od najupečatljivijih obeležja panonskog prostora i važan deo kulturnog identiteta severne Bačke i Vojvodine. Iako su mnogi od njih danas nestali ili promenili svoju prvobitnu namenu, oni i dalje žive u kolektivnom sećanju, književnosti, slikarstvu i muzici kao simbol jednog načina života koji je oblikovao generacije ljudi. Upravo zato salaš i danas ostaje snažna književna i kulturološka tema, otvorena za nova tumačenja. U svom eseju „Salaš, između tišine i istine“, Ramiz Hadžibegović posmatra salaš kao prostor u kojem se prepliću istorija i kultura. Geza Šetet - ulje na platnu "Salaš" Salaš, između tišine i istine Salaši, u beskraju panonske nizije, plodne i peskovite zemlje, sa bezbroj termalnih izvora i jezera, gordo i ponosno, kao figure na šahovskoj tabli, prkose od birvaktile, vaktu i zemanu. Kao nemi svedok vremena i dubinska istina života, u njhovom srcu i srce Vojvodine i svemira diše. [1] Odvajkada skriveni u prvobitnoj tradiciji,...