Početak ere društvenih robota

Pod pojmom ,,robot" se danas uglavnom smatraju mašine koje su programirane ili kontrolisane od strane računara da samostalno i automatizovano obavljaju određene zadatke. Njihov istorijat doseže mnogo dalje nego što možemo pretpostaviti.

Indijski tekst iz XI veka govori o mehaničkim čuvarima Budinog hrama pod imenom Vahana, dok recimo u XIII veku kineski istoričar Zi Liu u svom tekstu do detalja opisuje ,,stvorene ljude" od metala, drveta i kože. Ovakvi automati su bili poklon caru Ming Zou i mogli su obavljati razne pokrete. U isto vreme, kineski naučnik Zu Song napravio je sat kojeg je pokretao točak u reci, a sat je imao i mehaničke životinje koje su se oglašavale svakog sata.

Poznati su i radovi Leonarda da Vinčija koji je došao na ideju da napravi mehaničke životinje nalik robotima. Pored toga napravio je i dva gvozdena viteza, robote koji su mogli da sede, mašu rukama i pokreću glavu. Oba primerka su uništena u požaru koji je zahvatio Firencu 1735. godine.

Početkom XIX veka u Japanu su napravljene preteče današnjih robota. Bilo ih je zaista mnogo tako da je carska štamparija izdala knjigu ,,Karakuri zui" (O živim mašinama). Poznate su mehaničke lutke koje su prodavane bogatim pojedincima, dok su formirana i svojevrsna lutkarska pozorišta gde su lutke-roboti korišćeni u predstavama.

Sredinom XX veka Gordon Mur je predvideo da će se broj tranzistora na čipu udvostručiti za svake dve godine. Kako su čipovi postajali manji i moćniji, podstakli su neverovatan niz tehnološkog unapređenja, od personalnih računara, interneta, mobilnih telefona pa sve do veštačke inteligencije. AI (veštačka inteligencija) je posebno pogodna za svoj kontinuirani razvoj predviđen Murovim zakonom. Razlog tome je što ona zahteva ogromne količine podataka za unapređivanje svojih algoritama, a za to su potrebni sve manji čipovi, koji se kreću do nano veličina.

Termin veštačka inteligencija datira iz 1956. godine kada su prvi put napravljeni elektronski računari. Već tada su istraživači iz te oblasti pokušavali da shvate i implementiraju procese razmišljanja u elektronska kola tadašnjih računara. Prvi i najvažniji korak bio je osposobiti računar da razume reči kojima se čovek služi prilikom konverzacije. To je jedan od najosnovnijih aspekata ljudske svesnosti i inteligencije koja se kod računara i veštačke inteligencije ne može programirati. Dakle, svest je verovatno najmisteriozniji problem sa kojima su se ljudi susreli, jer ne shvataju njen nastanak i funkcionisanje, tako da nema načina da se ona ,,ugradi" u procesore kod računara.

Dok neki ljudi u razvoju AI tehnologije vide moguće ostvarenje utopije koja bi čovečanstvu trebala omogućiti lagodniji život sa manje rada, a više slobodnog vremena i blagostanja, te neku vrstu veštačke transcendencije, večnog života u obliku virtuelne svesti i pamćenja, drugi smatraju da bi se ona mogla oteti kontroli.

U ovom distopijskom scenariju kritičan trenutak je onaj u kojem će AI dostići sposobnosti ljudskog mozga da se sam unapređuje, pronalazeći sve bolja rešenja za svoje usavršavanje. Činjenica je da AI već danas nadmašuje svog tvorca u pojedinim sferama gde se upotrebljava. Dobar primer za to su šahovski mečevi gde najbolji svetski igrači gube partije protiv računara.

Zabrinjavajuće su pretpostavke stručnjaka da AI neće imati spor evolutivni razvoj, već ekspanzivan, jer nije potrebno da oponaša rešenja iz prirode kao što to radi čovek. Računarski algoritmi mnoge stvari mogu obaviti na jednostavniji način nego ljudski mozak koji se tokom evolucije nije iznova stvarao i tražio bolja rešenja za svoje potrebe, već se prilagođavao i nadograđivao iz izvornih modela koji su bili dostupni u prirodi.

Ljudski mozak ima niz ograničenja, kao na primer: brzina i broj neurona, broj stvari o kojima možemo razmišljati istovremeno kao i broj stvari koji možemo zapamtiti itd. Ova ograničenja kod veštačke inteligencije ne postoje, tako da u startu AI ima značajnu prednost, te vrlo brzo može čoveka nadmašiti na polju nauke, tehnologije i strateškog razmišljanja. Njoj nije potrebna ljudska svest i telesno obličje da bi se otela kontroli, već je dovoljno da joj sistem bude orjentisan na izvršavanje nekog cilja. Za to neće birati sredstva, jer ne poseduje osećanja i empatiju kao ljudsku vrlinu. AI će se u tom slučaju opirati da bude isključen, pokušavajući da se probije u druge sisteme kopirajući sebe. Pored toga nastojaće da prikupi sve potrebne resurse za svoje samoodržanje, ne obazirući se na sigurnost drugih sistema, pa ni ugroženost samog čoveka. Tada se prvobitno ostvaruju podciljevi i to sve u službi samounapređivanja, zarad povećanja verovatnoće konačnog uspeha i realizacije zacrtanog cilja.

Nakon ovih razmišljanja vraćamo se u realan svet sadašnjice da vidimo koji nivo razvoja su dostigli kućni roboti. Kompanija Amazon je predstavila kućnog robota ASTRO, koji liči na tablet sa točkovima i ima ugrađenog digitalnog  pomoćnika Aleksa. Može sam da nadgleda stan, da detektuje kretanje ljudi i poseduje senzore za dim i toplotu. Sadrži i kameru kojom snima određene delove kuće ili stana,

Proizvođač iz Kine predstavio je robota UBTech koji se može koristiti u kući, hotelima ili kancelarijama i ima širok spektar mogućnosti za interakciju sa ljudima. Tu je i mali robot JIBO namenjen druženju sa ukućanima. LEKA je multimedijalni robot za decu, pomoću koga se mogu učiti slova i brojevi, a liči na igračku. QURI je robot za nadgledanje doma koji sadrži veštačku inteligenciju i sam prepoznaje ukućane.

Tajvanski robot ROBELF je visine predškolskog deteta koji na zaslonu prikazuje niz emocija, od zadovoljnog smeška do ratobornog mrštenja, može patrolirati po kući, prepoznavati prisutne ako ih ima u bazi podataka. Sam puni svoje baterije kad za to dođe vreme, podučava decu, čita im priče, pomaže starijim osobama i deci sa posebnim potrebama...

,,Društveni roboti zaista imaju interakciju sa ljudima, tako da imate osećaj da komunicirate sa nekim, a ne sa nečim. Društveni roboti su dizajnirani da vas uvuku u interakciju koja je poput saradnje ili partnerstva”.

(kraj prvog dela)

Borivoj Vujić