Tekstovi i poezija

Prema hipotezi simulacije, sve što doživljavamo, celokupan stvarni svet oko nas, zapravo je kodiran od strane inteligentnog bića, a mi smo deo tog koda.  Ako odbacimo sumnju na ove pretpostavke, možemo razmišljati u pravcu da ideja jeste neobična ali nije kontroverzna. Hipoteza simulacije pretpostavlja postojanje drugih nivoa stvarnosti, gde neko ili nešto kontroliše ono što verujemo da su zakoni prirode i naša stvarnost. Znamo da zakoni prirode predstavljaju matematičke modele tako da nećemo pogrešiti ako tvrdimo da Univerzum samo izračunava već zadate obrasce. Verovanje u sveznajuće biće koje stvara svetove ali iz nekog razloga ostaje skriveno od nas, uobičajen je element monoteističkih religija, dok kod onih koji veruju u hipotezu simulacije postoji tvrdnja da se njihov koncept može dokazati razumom, pa i naukom. Ako je neka druga civilizacija dostigla neslućen nivo razvoja u tehnologiji, ne postoji sumnja da može veštački stvoriti virtuelni svet u kojem postoje protagonisti, kao i

Ideja o Zemlji kao živoj planeti prisutna je u različitim oblicima gotovo kroz čitavu istoriju čovečanstva. U grčkoj mitologiji, drevna boginja Zemlje i personifikacija same planete, nazvana je Geja. Ovu ideju o Zemlji, kao brižnoj negovateljici svih bića, osim u Grčkoj, pronalazimo i u drugim tradicijama. U Južnoj Americi susrećemo se sa Pačamamom, u sumersko-vavilonskom predanju sa Aruru, dok u rimskoj mitologiji nailazimo na pojam Terra Mater. Mnogi procesi na Zemljinoj površini ključni su za uslove koji pogoduju životu. Oni zavise o međudelovanju živih bića, mikroorganizama i anorganskih elemenata. Naučna istraživanja hipoteze o Geji usredsređena su na opažanje načina na koji biosfera i evolucija oblika života pridonose stabilnosti globalne temperature, saliniteta okeana, kiseonika u atmosferi itd. Izvornost ove hipoteze oslanja se na proceni da se samoregulaciona ravnoteža aktivno pokušava uspostaviti sa ciljem održavanja optimalnih uslova za život, čak i kad joj preti neki zemalj

Još je Galileo Galilej uočio da je kretanje stvar referentnog sistema, odnosno da nema razlike između mirovanja i kretanja ravnomernom brzinom. Zbog toga i ne primećujemo kruženje Zemlje oko Sunca ili njeno kretanje oko sopstvene ose. Ovaj relativizam ubrajamo u klasični svet fizike gde u skladu sa zdravim razumom obitava objektivan, vidljiv svet, koji funkcioniše na jasan i logički način sa precizno formulisanim matematičkim jednačinama. Ovakva fizička realnost postoji nezavisno od nas. Naša tela su i sama deo tog sveta pa shodno tome se razvijaju po isti principima. Sve radnje su u skladu sa ovim jednačinama bez obzira kako se mi osećamo ili mislimo da svesna volja utiče na naše ponašanje. Izgleda da takva slika leži u pozadini najozbiljnijih filozofskih argumenata u vezi sa prirodom stvarnosti, naših svesnih percepcija i naše očigledne slobodne volje. Za mnoge je pojam kvantne fizike, koja se uspostavlja negde u prvoj četvrtini XX veka, značila stvaranje nejasnih principa na nivoima

Psiholozi poput Sigmunda Frojda i Karla Gustava Junga uticali su na pojedine umetničke pravce XX veka, posebno na nadrealizam i apstraktni ekspresionizam. Džekson Polok (1912 - 1956) poznati američki slikar i jedan od najistaknutijih apstraktnih ekspresionista tog perioda, pokazivao je veliko interesovanje za Jungova dela. U početku svoje umetničke karijere bio je inspirisan mitovima. Slike pune kolorita koje je stvarao podsećale su na umetnost američkih domorodaca i meksičkih muralista. Najpoznatija slika iz tog perioda nosi naziv ,,Raspeće". Oblici na toj slici su napravljeni od četiri boje: žute, plave, zelene i crvene. One odgovaraju Jungovoj teoriji o četiri osnovne ljudske funkcije, a to su: intuicija (žuta), razmišljanje (plava), senzibilitet (zelena) i emocije (crvena). Još jedna zanimljiva slika iz Polokovih ranih radova je ,,Ptica". U ovom živopisnom delu prikazana je jednooka ptica raširenih krila. Oko se tumači kao simbol samoanalize i umetnikove introspekcije. Mn