Hipoteza o Geji

Ideja o Zemlji kao živoj planeti prisutna je u različitim oblicima gotovo kroz čitavu istoriju čovečanstva. U grčkoj mitologiji, drevna boginja Zemlje i personifikacija same planete, nazvana je Geja. Ovu ideju o Zemlji, kao brižnoj negovateljici svih bića, osim u Grčkoj, pronalazimo i u drugim tradicijama. U Južnoj Americi susrećemo se sa Pačamamom, u sumersko-vavilonskom predanju sa Aruru, dok u rimskoj mitologiji nailazimo na pojam Terra Mater.

Mnogi procesi na Zemljinoj površini ključni su za uslove koji pogoduju životu. Oni zavise o međudelovanju živih bića, mikroorganizama i anorganskih elemenata. Naučna istraživanja hipoteze o Geji usredsređena su na opažanje načina na koji biosfera i evolucija oblika života pridonose stabilnosti globalne temperature, saliniteta okeana, kiseonika u atmosferi itd. Izvornost ove hipoteze oslanja se na proceni da se samoregulaciona ravnoteža aktivno pokušava uspostaviti sa ciljem održavanja optimalnih uslova za život, čak i kad joj preti neki zemaljski ili spoljni uticaj.

U periodu renesanse Leonardo da Vinči i Đordano Bruno otvoreno govore o živim planetama, dok u XVIII veku geolog Džejms Haton u delu ,,Teorija o Zemlji" iznosi tezu da je naša planeta jedinstveni sistem koji upravlja svojim životnim ciklusima, nalazeći se u aktivnom uzajamnom odnosu sa bićima koja na njoj žive.

Nešto slično u svom poznatom ciklusu ,,Zadužbina" piše i poznati pisac naučne fantastike Isak Asimov. Jedna od ideja, koju je ugradio u završnicu serijala (Na rubu zadužbine) je ,,Teorija o Geji" koja posmatra planetu Zemlju kao živi organizam gde ljudski rod, biljni i životinjski svet, atmosfera, okeani i zemljina kora, čine funkcionalne delove organizma. Nestankom ili poremećajem u funkcionisanju bilo kojeg vitalnog dela biće oštećen ili trajno uništen ceo organizam. Planeta Zemlja je po Asimovu jedinstveni super-um koji kao kolektivna svest sve svoje potencijale usmerava ka opšem dobru.

U XX veku najpoznatiji pobornik ove ideje bio je engleski hemičar i futurolog Džejms Lavlok (26.07.1919. - 26.07.2022.) čija ekološka teorija posmatra Zemlju kao složen, samoregulišući sistem koji je stvorio celokupan život na planeti, te ga neprekidno kontroliše i održava. Lavlok je smatrao da su ljudski postupci izbacili taj sistem iz ravnoteže. Najkontroverzniji aspekt njegove karijere je nestandardan termin ,,Teorija o Geji" zato što postoji mnoštvo argumenata u prilog zaključka da je Geja više od hipoteze u izlizanoj kreacionističkoj frazi. U razvitku ove teorije blisko je sarađivao sa Lin Margulis (prvom suprugom Karla Segana) koja je nezavisno došla do sličnih ideja šesdesetih godina prošlog veka. Njihov pogled na evoluciju života karakteriše izraziti holizam i svest o značaju interakcije između biotičke i abiotičke sredine. Teorija o Geji otvara put za razumevanje selekcije na nivou čitavih biosfera za šta nam je potrebna astrobiologija i pronalaženje drugih nastanjivih mesta širom Univerzuma.

Lavlok i Margulis pokušavaju objasniti kako biosfera naše planete može biti posmatrana kao samo-evoluirajući i samo-regulišući sistem koji suptilno manipuliše atmosferom i ostalim sferama radi sopstvene koristi i održanja. Ova teorija je nailazila na oštar otpor i podsmeh od strane biologa koji su u holističkom pristupu biosferi videli svojevrsnu jeres protiv neodarvinističkog redukcionizma (iako je i sam Darvin bio otvoren za holističke ideje, pogotovo u kasnijim izdanjima ,,Porekla vrsta"). Lavlok je uvek isticao da će jedino test vremena i rezultati novih empirijskih dokaza konačno presuditi o valjanosti ovih ideja. Ispostavilo se da je teorija preživela do dan-danas i posle pola veka ismevanja i prisvajanja od strane pseudonaučnika i ekohipstera, štaviše, postala je gotovo neibežna u savremenoj astrobiologiji.

Kao poštovalac književne fikcije i fantastike, jednu kratku priču ovog žanra (u formi poezija u prozi), pod nazivom ,,Obličje samosvesnosti" napisao sam veoma davno. Posvetio sam je našoj planeti istakavši da je ona zapravo živo vanvremensko biće koje opstaje u nekom svom izdvojenom Univerzumu. Za teoriju o ,,živoj" planeti saznao sam tek nekoliko godina kasnije što sugeriše da je ta ideja sveprisutna i u određenom momentu se pojavi u nekakvom podsvesnom, intrigantnom obliku, te se materijalizuje kroz stvaralaštvo pojedinca, jer deluje veoma inspirativno za ljubitelje nauke i umetnosti.

OBLIČJE SAMOSVESNOSTI

Osetila je to, poput buđenja iz dubokog sna, kao nekakav okvir u kome su se kretale prve, još nedefinisane misli, nalik tankim nitima pukog osećanja postojanja. Bio je to tek majušan zametak svesti rođen u tečnim plejadama večnosti.

Oko nje je bila voda, ili je Ona bila deo nje. Nešto, u čemu se nalazila od pamtiveka. Između njenog tela i okoline nije bilo neke stroge granice. Obitavala je u čudnoj, tankoj opni između vode i vazduha, kopna i magme, vazduha i beskrajne tame. Te opne i stalna kolebanja temperature, bile su stvari kojima se plutajući, nošena strujom, spontano prilagođavala. 

Osvešćivanje je trajalo veoma dugo. Proticalo je sporo, bez značaja. Osećala je vremenom, na i oko sebe, naznake promena.  

Da li promenama podleže ono što je prirodni sadržaj sveta, ono što je u njemu nadgradnja, ili je to ono što okolina odbacuje, igrajući se time, kao talas sa arkom spasa? 

Ona nije bila arka, već nešto poput samog talasa. 

Čudo buđenja njene svesti nije bilo čudo evolucije, već čudo čistog postojanja. Nešto ničim izazvano, gonjeno ka razvoju, hranjeno naporom. Postade sama sebi stvoritelj, vlastiti božanski prst u ilovači svojih tragajućih želja.

I dok je posvuda u morima, na kopnu, nebrojeno mnoštvo posve drugačijih bića, podrhtavalo u kakofoničnom kontrastu svoje destruktivne prolaznosti, ona se sama, strpljivošću besmrtnika, odupirala i usavršavala.

Postade svesna, osećajući u sebi pojave neprirodnih munja, veštačkih pulsiranja, hemijskog disbalansa u vodi i vazduhu, pojačanom radioaktivnom zračenju i zagađenju, bolu, patnji i devastaciji prirode pod uticajem prolaznih bića. 

Naposletku, poigraće se njima, kao talas sa arkom spasa, jer je Ona nešto poput samog talasa. Ona je čudo čistog postojanja. Ona je potop i led. Ona je sama ovaj svet.

Borivoj Vujić