Znamenite ličnosti Subotice: Radomir Konstantinović - ,,Filosofija palanke"
Radomir Konstantinović bio je jugoslovenski i srpski filozof, književnik i publicista. Rođen je u Subotici 27. III 1926. a preminuo u Beogradu 27. X 2011.
Dobitnik je mnogih važnih priznanja, među kojima su Ninova nagrada za roman ,,Izlazak", te nagrada „Đorđe Jovanović“ i Godišnja nagrada Radio Beograda za kapitalno delo ,,FILOSOFIJA PALANKE".
,,Filosofija palanke" je knjiga koja se stalno vraća, i kao da u svakom povratku dobija na značaju. Po prvom objavljivanju 1969. dobila je pozitivnu ocenu kritike. Zatim se pojavljuje u ključnim trenucima istorije regiona - tokom 90-ih godina prošlog veka. Bila je jedna od najčešćih referenci u debatama o srpskom i drugim nacionalizmima koji su harali zemljom. Vremenom je postala institucija, omražena i obožavana, koja je trpela teške napade, ali je istovremeno pružala primer hrabrosti piscima i intelektualcima u rastrzanom periodu naše bliske prošlosti.
Radomir Konstantinović je u ovoj knjizi načinio jedan od najvažnijih filozofskih i kulturoloških obračuna sa mentalitetom zatvorenih društava, posebno onih koja su nastajala u kontekstu balkanskog prostora. Ova knjiga nije samo esejistički traktat, već filozofski uvid u suštinu duha palanke – kao metafore konzervativne i dogmatične svesti.
Konstantinović palanku ne posmatra kao konkretan geografski entitet, već kao mentalni sklop – stanje svesti koje odbacuje dinamiku, neizvesnost i otvorenost u korist samodovoljnosti, sigurnosti i statičnosti. Palanka je zatvoreni sistem mišljenja, okrenut sopstvenoj samodovoljnosti, u kojoj je svaka promena doživljena kao pretnja.
U filozofskom smislu njen ontološki status kao prostora koji se ne kreće kroz istoriju, već ostaje u nekoj vrsti zamrznutog vremena, gde se ponavljanje i kolektivna usklađenost doživljavaju kao vrline. Ova statičnost nije samo fizička, već i duhovna – palanački duh je okrenut prošlosti, mitovima i rigidnim vrednostima koje isključuju sve što je drugačije.
Jedan od ključnih aspekata ovog dela jeste njena kritika totalitarne svesti. Pisac vidi u palanačkom mentalitetu plodno tle za fašizam i druge oblike autoritarnog vladanja. Palanka je po svojoj prirodi neslobodna jer guši individualnost, umetnost, slobodno mišljenje i pluralizam.
Ono što je posebno važno jeste da Konstantinović ne kritikuje samo politički autoritarizam, već i suptilne oblike duhovne represije koji se manifestuju kroz društvene norme, tradicionalizam, ksenofobiju i kult kolektivnog mišljenja. U tom smislu, palanka je uvek potencijalno mesto nastanka ideoloških zloupotreba, jer odbacuje kritičku misao kao opasnost po poredak.
On daje posebnu analizu odnosa između palanačkog duha i religije. Ne kritikuje religiju kao duhovnu potrebu, već njen izvitopereni oblik koji se u palanci svodi na dogmu, obred i moralni puritanizam, dok istinska religioznost – ona koja je zasnovana na unutrašnjem preispitivanju i traganju – biva ugušena.
Moral palanke je isključiv, kolektivistički i sklon represiji. U njemu nema mesta za etičku dilemu, sumnju ili preispitivanje – postoji samo niz pravila koja se slede bez promišljanja. Ovaj moral ne proizlazi iz individualne savesti, već iz spoljašnjeg pritiska zajednice, koja sankcioniše svako odstupanje.
Jedan od ključnih motiva knjige jeste njena analiza odnosa palanačkog duha prema umetnosti. Palanka se boji umetnosti jer umetnost ruši poredak, postavlja pitanja i otvara prostor za novo. Zato palanka razvija oblik kulture koji je oskudan, uštogljen i lišen suštinske kreativnosti.
Na kraju, Konstantinović ne nudi optimističan izlaz iz zamke palanačkog duha. Njegova analiza je beskompromisna i pesimistična – palanka je model mišljenja koji nije vezan samo za prošlost, već može opstati i u modernim društvima.
Međutim, ono što knjigu posebno čini moćnim delom, jeste upravo njena sposobnost da razotkrije ove mehanizme i da pruži alat za njihovo prepoznavanje. Ona nije samo kritika jednog društva, već univerzalna filozofska studija o zatvorenosti, strahu od promena i potrebi da se brani sloboda misli.
Čini se da Konstantinović kroz ovo delo sugeriše na postojanje izvesne nepodnošljive lakoće totalitarizma. Na koju vrstu totalitarizma on upozorava 90-ih godina 20. veka? Je li to ista pretnja o kojoj je govorio 30 godina ranije? I da li nam se sve to ponavlja i sada, 30 godina kasnije??
U Subotici je u februaru 2013. godine osnovan Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića. Ustanovljene su: međunarodna nagrada „Radomir Konstantinović“ koja se dodeljuje svake druge godine u Subotici na godišnjicu njegove smrti, kao i nagrada „Biće i jezik“.
,,FILOSOFIJA PALANKE" (odlomak)
,,Iskustvo nam je palanačko. Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetost.
Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta. Ma šta moglo da se vidi u ovom nagonu za zatvaranjem, za izuzimanjem iz vremena (kada se, u „večnosti”, živi zajedno sa mrtvima, i kada nema mrtvih, kada je svet kao u nekakvom večnom Danu večno-praroditeljskog sveta) izvesno je da ovaj svet apsolutne otvorenosti postoji samo u duhu palanke, u njegovom strahu od sveta, da je taj svet jedan nedvosmisleno palanački svet. Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti, samo on poznaje ovaj apsolutno-otvoreni svet; ali, ne znači li to da, ako je svet palanački, isto tako nije i palanka – svetska?
Gde je svet idealno-zatvorenog, ako ne samo u duhu koji se protivi otvaranju, na iskonski svoj način, i koji pokušava da ovo svoje protivljenje postvari, da ga nađe u jednom njemu savršeno saobraznom svetu? Svet palanke postoji samo u duhu; sam duh palanke je jedna apsolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke. On nema svog sveta, u koji bi mogao savršeno da se materajalizuje, koji bi bio njegovo idealno oličenje. Ma koliko pokušavao da prikaže svet palanke, u kome je rođen, kao svoj svet, i ma koliko taj svet njemu bio najbliži, on je jedan lutajući duh, jedan nemogući duh: nema zemlje u kojoj on nije moguć, jer je on svuda podjednako nemoguć, u ovom svom zahtevu za idealno zatvorenim, koje bi bilo vanvremeno i, samim tim, ništavilo večnosti. Ali, upravo zato što nema svog sveta, on i jeste duh: tamo gde prestaje mogućnost sveta počinje mogućnost ovoga duha.
Pretvoren svojom nemogućnošću u ovu stalnu mogućnost duha, on se javlja kao rodonačelni duh svake težnje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake težnje da se svet preobrazi u svet palanke. Svet je, u njegovom doživljaju, s neke druge strane brda, a ne u njegovom svetu, kao svetu palanke koji je, u tom smislu, ne-svet. Sve što karakteriše ne-svet (do samog ništavila, do samog ne-bića) odlikuje i palanku, u doživljaju ovoga duha. Mogući stav palančanina je stav odobravanja ili pobune, stav svesnog konzervatizma, koji se zasniva na kritici „sveta”, na osećanju sopstvene prvorodnosti (svet je bio kao što sam ja sada, ja sam dakle prošlost sveta, njegova živa istorija; ja sam tamo gde je nekada bio svet, ja sam ostao, svet se otpadio od prvašnje svoje sudbine, on se odrodio; svet je, dakle, odrod a ne ja), ili stav očajanja koje sanja uključenje u svet, negacijom palanke.
Duh palanački u oba vida se javlja i u oba vida trijumfuje. On, u svakom slučaju, mora da se shvati kao jedan delatan duh. Čak i u prvome slučaju, ako je konzervativni stav nesumnjiv, ovaj duh je delatan: on je samo pasivno delatan, on palanački pokušava da akciji suprotstavi pasivnost, u tome smislu što ono što jeste pokušava da suprotstavi onome što nastaje. Ono što palanački jeste, samim tim što je početak koji se nije odvojio od sebe, koji nije evoluirao, ne dozvoljava aktivnost, da njome ne bi bio izneveren, preobražen. Ne sme da bude preobražaja, dakle ne sme da bude rada, potrebna je pasivnost, prepuštanje onome što jeste. Ali ovo prepuštanje je takođe svojevrsna delatnost, jedna negativna delatnost. Pasivnost je takođe izbor volje, a njen jezik (neradom, nepreduzimljivošću) takođe je jezik voljnog opredeljenja.
Najčešće, ovo se gubi iz vida zato što palančanin, rođen u jednom zatvorenom svetu, ne pristaje da vidi sebe kao subjekt toga sveta već kao njegov objekt.
Otkuda to? Ako bi palančanin priznao sebe kao subjekt, palanka bi time bila ugrožena kao volja: tamo gde sam ja subjekt, svet ne može da bude subjekt. Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil. Palanaštvo je nagonski-odbrambeno negovanje palanačkog stila kao opšteg stila. Palančanin ima izvanredno jako osećanje stila, jer ima izvanredno jako osećanje kolektiviteta, zamrznutog (ili oličenog) u tom stilu. Ovaj svet je „svet” koji, množinom mogućnosti (stilova), razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost. Palanački duh je duh jedno-obraznosti, pre svega, duh gotovog rešenja, obrasca, veoma određene forme. Kada palanački pojedinac čuva palanku, kao vrhovnu volju, kao svoje nad-ja, on čuva pre svega ovaj stil jedno-obraznosti, i, zbog toga, kada se on boji sveta, izlaska u svet, on se boji ovog izlaska u svet bez stila. Najčešća optužba, koja se baca palančaninu u lice: da je čovek bez stila, savršeno je nespojiva sa duhom palanke koji je duh kolektivne volje, jedno-obraznosti kojom se ta volja izražava, pa sledstveno tome i sam duh stila. Ova služba stilu ide do njegovog obogotvorenja. Stil je sve, čovek je mnogo manje."
Borivoj Vujić
Коментари
Постави коментар