Danilo Kiš i neprisutna Subotica

Pisac često ostavlja svoj rodni grad iza sebe, pretvarajući ga u kulise unutrašnjih pejzaža. Kod Danila Kiša, Subotica, njegov rodni grad, zauzima neobično mesto: ona postoji upravo kroz svoje odsustvo, preobražena u književni prostor gde se lična trauma stapa sa univerzalnim motivima gubitka. Ovaj tekst ne sudi, niti umanjuje značaj Kišovog porekla; on pokušava da razmotri složen i tih odnos između grada i pisca, između stvarnog mesta i onog koje u književnosti opstaje samo kao senka.

Danilo  Kiš   (1935 - 1989)

Za Kiša, detinjstvo nije bilo idilična etapa života, nego više jedna zona identitetskih lomova. Subotica, u tom smislu, predstavlja prelomnu tačku razlaza i to ne samo porodičnog ili kulturnog, nego ontološkog. Zavičaj za Kiša leži u prostoru sećanja i  estetskog preoblikovanje bola. On nije pisac zavičaja nego razlagač, njegova distancirana senka. Za razliku od Andrića, koji sa nostalgičnom samilošću piše o Bosni, ili Crnjanskog, koji balansira između mržnje i tuge prema svom Banatu, Kiš odbija da pomene Suboticu kao zavičaj.

,,Moje detinjstvo je bilo toliko tragično da ga nisam mogao romantizovati. Subotica nije za mene bila ono što je Višegrad bio za Andrića. Nostalgija je stvar pamćenja, a pamćenje nije geografska kategorija.“ - rekao je Kiš.

Postoji u tom ćutanju neka etička veličina i egzistencijalna istina: da zavičaj ne mora biti mesto, već jezičko stanje i tonalitet misli. Takav odsustveni zavičaj čini osnov Kišove poetike: sve što je važno izmešta se iz konkretne stvarnosti u stilizovanu prozu, gde se životna trauma sublimira u književni čin. U ,,Ranim jadima" pojavljuju se dečak i otac, bašta i senke, ali ne i grad. Mesto radnje lebdi između lokacija, gotovo kao da autor beži od njenog pravog imenovanja.

U ,,Peščaniku", zavičaj se više i ne prepoznaje. On postaje vremenska rupa, vrtlog, regresivno kretanje kroz slojeve svesti, gde mesto postoji kao tekstualna iluzija. Kišov odnos prema Subotici možda se može protumačiti i kao izraz potisnutog izgona, gde grad, umesto da bude utočište, postaje mesto egzistencijalnog raskola, jedan prostor neizgovorenog bola i tišine.

,,Postoje zavičaji koje ne biramo, i zavičaji koji nas ne pamte." (D. Kiš)

O ovoj temi je pisao i Milovan Miković ugledni subotički pisac, urednik i publicista u svom eseju "RANI, KASNI I VEČITI JADI":

(Rukovet, broj 10–11–12, decembar 1995.)

Milovan  Miković (1947 - 2021)

"Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine. I nije u njoj mnogo prebivao, ne računajući deo najosetljivijih godina. Poslednji put, zvanično, je bio u ovom gradu u junu 1979. godine kao gost na Tribini „Otvorena knjiga“. Od tada je proputovao još koji put kroz nju, prosto zato, jer ga je tako vodio put, verujem da mu do nje nije mnogo stalo. Teško je i nezahvalno tražiti dokaze njegove vezanosti za Suboticu. Možda je tačnije reći: pokušavao je da je zaboravi. Koliko je mogao.

Istini za volju i Subotica se tako ponašala prema njemu, izbegavajući bilo kakve, nepromišljene znake naklonosti. Rekao bih: bila je nedopustivo nebrizna i namerno nemarna. Razume se, iza tog krhkog privida obostranog se kriju svakakvi razlozi. Ponešto od toga neposredno sam čuo od samog Kiša, preostalo mogu tek da naslućujem. I voleo bih da nisam u pravu.

Mora biti da je i preosetljivi Danilo Kiš rano spoznao da Subotica teško i nerado prašta bilo kakvu osobenost, a ponajmanje talenat, pogotovo kad je zaprepašćujuće predostrožna, a samo u retkim prilikama rezervisano znatiželjna, ali obavezno hladna. Sudbine najrazličitijih stvaralaca mogu biti primeri:
Deže Kostolanji, Geza Čat, Laslo Gal, Ervin Šinko, Andraš Hanđa, Lukač Delmš, Stipan Kopilović, Ivan Antunović, Ivan Sarić, Matija Poljaković, Balint Vujkov, Toma Vereš, Duško Radović, Stevan Raičković, Radomir Konstantinović, Miloš Knežević, i mnogi još, koji bi svojim životima mogli da ilustruju ovu kontraindikovanost.

Da li samo zato što joj pobrojani, i drugi, mnogo toga nisu mogli da oproste u svojim delima, na tragu vlastite stvaralačke, pa dakle i prevratničke individualnosti, odlučni da očuvaju svoj identitet makar i po cenu trajnog odlaska i kidanja svih veza.

Subotica je i zbog toga ranjiva na sve četiri strane sveta. Bila je takva i izgleda ostaje takva. Jasno, postoje i razlozi. Zakonomerni, precizni, često i bolni. Možemo ih razvrstavati u političke, socijalne, nacionalne, kulturološke, subjektivne, konačno, među bilo kakve. Čak i kada se u retkim prilikama stvari mogu sagledavati u totalitetu i u procesu, ostaje činjenica da su se smenjivale epohe, sistemi, vlasti razne i ljudi svakakvi, a ta i takva Subotica nimalo nije izmenila svoj odnos prema sebi i svojoj nevoljenoj stvaralačkoj deci, koja su svoj talenat, razume se, poklanjala drugima. I svoja dela. I svoje zaostavštine. Ipak, on je ovoj emotivno hladnoj, pomalo umornoj matroni posvetio ne­koliko prelepih stranica u romanima ,,Bašta, pepeo" i ,,Rani jadi". Malo? Dosta? Previše? Rekao bih sada je već svejedno.

Između Subotice i Danila Kiša rasprostire se nedokučivo Carstvo Smrti, a to znači postoji mogućnost da neka ulica u gradu dočeka njegovo ime ili neki park negovu bistu. Ko zna, sve je moguće. Ali to nije ono najgore. Možda je čak i u redu. Intimno, najviše se plašim onih koji posle smrti stvaraoca pokušavaju da ga pomire sa rodnim gradom, koji za njegova života nije umeo da mu bude ništa više od puke biografske činjenice." (Milovan Miković: ,,Rani, kasni i večiti jadi")

Kišova tišina o Subotici je trag duboke rane koju nije želeo da pretvori u sentimentalnu priču. Njegov zavičaj možda nije bio naš grad, ali u toj tišini prema njemu krije se jedna viša, etička vrsta pripadnosti: pripadnost istini, umetnosti, unutrašnjoj doslednosti. Možda ćemo jednog dana, čitajući Kiša iznova, prepoznati Suboticu u tonovima naracije, u načinu na koji piše o bolu i pamćenju. Možda je upravo u tome njegova najdublja povezanost sa gradom.

Borivoj Vujić