SUBOTICA, KESTENOVI, KIŠ ... "LA PART DE DIEU"
Jesenji prizor — kestena i vetrova koji prizivaju Kišove "Rane jade" — povezan je sa Krstićevim književnim putovanjem u potragu za Kišovom rodnom kućom u Subotici. U toj potrazi prepliću se život i književnost, dokument i snoviđenje, realno i nadrealno, stvarajući prostor u kojem pisac postaje i tragač i predmet sopstvenog istraživanja.
Tekst, prvobitno objavljen 2001. godine u časopisu "Književnost", a kasnije uvršten kao predgovor drugom, proširenom izdanju Krstićeve knjige (2007), predstavlja značajan svedočanski i interpretativni zapis o jednoj epizodi koja je u temelju subotičke kulturne i književne topografije.
Objavljivanjem ovog priloga podsećam čitaoce na duh književnih traganja u kojima se stvarnost pretače u umetnost, a grad u metaforu koja nadživljava i vreme i prostor.
SUBOTICA, KESTENOVI, KIŠ ... "LA PART DE DIEU"
No taj grad, što se na srpskom zove Subotica a na mađarskom Szabadka, sa tim predznakom, sa tom determinantom 'na jugoslovensko-mađarskoj granici, tu je, dakle, u prvom redu da svedoči o toj dvostrukosti, o tom ambigvitetu jezika, porekla, istorije i kulture, kao i o tome da u sudbini pisca ništa nije slučajno, pa ni slučajnost mesta njegovog rođenja.
Tako je, možda najdirektnije, govorio o uspomenama na rodni grad Danilo Kiš u intervjuu datom švedskom kritičaru Gabiju Glajhmanu 1986. godine (odnosno, u tekstu objavljenom kasnije pod naslovom Život, literatura).
Desetak godina kasnije, Boško Krstić, subotički novinar i književnik, krenuće u potragu za rodnom kućom Danila Kiša podstaknut dêlom, kako sam priznaje, ironičnim opaskama francuskog pisca Kloda Rua, izrečenim povodom otkrivanja Kišove spomen-ploče u Parizu, da "u vlastitom zavičaju, gde stvari duha idu nešto sporije, kuće u kojima je Kiš živeo i radio ostaće, verovatno, još dugo neobeležene...", te da "čuvanje uspomena ima svoja sretnija podneblja". Međutim, tu početnu motivaciju Krstić će celinom prozne strukture nadgraditi, ostvarujući žanrovski razuđen i strukturno višeslojan tekst.
Na podlozi dokumentarne građe i literarnih činjenica, "materijalnog herbarijuma" Kišovog detinjstva i stvaralaštva (Izvod iz knjige rođenih, mape i dokumenti iz Istorijskog arhiva Subotice, porodične fotografije Kišovih, autopoetički iskazi, odgovarajući prozni fragmenti iz Kišovog opusa), Krstić rekonstruiše intimnu dramu i stvaralački lik pisca u nekoliko narativnih slojeva. Tako se stalno prepliću različiti nivoi teksta: dokumentarno-istraživački sloj – onaj koji ispisuje ličnu i stvaralačku biografiju pisca; sloj esejistički uobličenih pasaža posvećenih pisanju, smislu života, smrti, toposu provincije, Pariza i drugim Kišovim i autorovim opsesivnim temama; sloj autobiografske proze, neretko strukturiran kao promišljena narativna celina. Stoga se ova knjiga može višestruko iščitavati: kao dokumentarno štivo, kao esejistička literatura, te kao knjiga autobiografske i umetničke proze. Žanrovski, ona sledi Kišov poetički ideal proze kao "borhesovskog hibrida polupriče-polueseja".
Analogije sa poetološkim elementima Kišove proze uspostavljaju se i na drugim i dubljim nivoima tekstovne strukture, te se stiče utisak da su književni znakovi Krstićeve potrage ostvareni identičnim sredstvima kao i Kišova potraga za izgubljenim vremenom detinjstva. I ovde, kao i u Kišovoj trilogiji, potraga za ulicom Kišovog detinjstva dobija svoje literarno obličje u slojevitoj fragmentarizaciji teksta. Tako uočavamo mozaičnu strukturu ove proze, tehniku segmentiranja i diskontinuitet u kompoziciji. Razglobljeni prozni fragmenti, ispremeštani u vremenu, dozivaju se asocijativno i, potkrepljeni dokumentarnim materijalom, doživljavaju kao slike u pokretu. Filmičnosti sižejnog sklopa Krstićeve priče o potrazi naročito doprinose brojne fotografije i snimci dokumenata koji, poput filmskih kadrova, predočavaju sekvence iz života Kiša i njegove porodice, ali i sekvence iz života grada u kojem je proveo najranije detinjstvo.
Autorovo nastojanje da pripovedni postupak u celini zasnuje na "alibiju dokumentarnosti", primereno žanru dokumentarne proze, sastavni je deo Krstićeve poetike manirizma. Celinom svoje sižejne konstrukcije Krstićeva knjiga podražava bitne elemente Kišovih narativnih prosedea i čini ih istovremeno vidljivim, ogoljenim. To ogoljavanje postupaka, odgonetanje "tajne" prosedea, uz mnogobrojne autopoetičke digresije, odlika je gotovo svih Kišovih dela. U tom metanarativnom sloju Krstićeve proze razaznajemo lirsku fabulativnost Ranih jada, Bašte i pepela, elemente konstruktivizma Peščanika, pripovedno-komentatorski diskurs Enciklopedije mrtvih, kao i niz drugih poetoloških osobina Kišove proze (intertekstualnost, postupak palimpsesta, tehnika montaže, pripovedni postupci nalik igri ogledalskih odraza, metanarativnost). Tako se rekonstrukcija Kišove poetike ostvaruje na dva plana: implicitno, celinom prozne strukture i eksplicitno, Kišovim autopoetičkim komentarima.
Boško Krstić
Činioce rekonstrukcije Kišovog života, stvaralačke biografije i poetike Krstić nastoji da prevede u osobenu stvarnost književnog teksta. Tako, biografski detalji iz Kišovog života i fragmenti iz njegove proze postaju podloga paralelnim metapričama u esejistički i autobiografski uobličenim proznim celinama. I obrnuto, paralelne metapriče uspostavljaju korespondencije sa detaljima iz Kišove biografije i opsesivnim temama njegove proze. Ove "paralelne činjenice" (biografske/literarne/autobiografske), u dubljem sloju strukture, obrazuju katkad vidljivu, katkad skrivenu mrežu korespondencija (analogija, simetrija, naporednosti), koje omogućuju da se pojedine teme i motivi, kao u igri ogledalskih odraza, međusobno osvetljavaju i dopunjuju, izgrađujući postupno simetričnu strukturu ove složene proze. Tako, na primer, motiv krika vezuje u jedan lanac čitav niz "paralelnih činjenica": krik vodenog boga na mecima izrešetanoj plavoj palićkoj vazi; razmišljanja mađarskog pesnika Ota Tolnaija i autora o savremenoj poeziji kao o kriku ("...šta nam se to sve događa da nam se poezija pretvara u krik?"); prizor iz života autora (jedan sredovečni Rom je na ulici urlikao žaleći za nekim ko je umro), koji je podstaknuo autorova razmišljanja o "uzdržanoj, kulturnoj i tihoj tuzi" savremenog čoveka; prikaz pozorišne adaptacije Kišove priče "Simon Čudotvorac" iz Enciklopedije mrtvih (izvedene leta 1991. na Kelebiji, kraj jezerceta Majdan) prožet jezom zloslutnog iščekivanja – Simonovog pada (i krika) na bini i provale oblaka u stvarnosti ("Sevalo je, neuobičajeno, sa istoka /ujutro smo čuli da je Mihail Gorbačov dao ostavku/"); odlomak iz Kišove priče koji se odnosi na iščekivanje Simonovog pada ("Da li je Simon Čudotvorac ... kriknuo kada se iz nebeskih visina survao pred gomilu vernika?" – pita se autor); citat o kestenu iz Kišovih Ranih jada ("S jeseni, kad počnu vetrovi..." divlji kesten pada "vrtoglavo", "s tupim krikom").
Narativna deonica sa motivom krika kao središnjom slikom, kao tematsko jezgro knjige u koje se sabiraju sve njene značenjske niti, višestruko zrači: prema Kišovom ljudskom i stvaralačkom liku; prema liku samog autora; prema savremenoj poeziji i umetnosti; prema vremenski udaljenim umetnostima; prema urbanom načinu življenja savremenog čoveka. Kao tematska metafora straha, užasa i smrti, ova deonica simetrično i simbolično zrači prema početku i kraju Krstićeve priče gde su amblematski istavljeni kestenovi kao jedna od opsesivnih slika Kišove proze. Ponavljanje i gradiranje ovog motiva dato je u kontekstu čudesne (kišovske) igre života i smrti, literature i života, realnog i nadrealnog, nužnosti i slučajnosti. Ponavljanjem motiva kestena, granice između ovih antipodalnih parova se zamagljuju, ostvarujući postupno onaj Kišov poetički ideal naporednosti života i pisanja gde se život uliva u priču, a priča vraća u život, te postaje nemoguće povući jasnu granicu između književnih i životnih istina. Tako se na početku priče o potrazi autoru, dok posmatra skulpturu Balada obešenih, kroz kestenove grane priviđaju noge obešenog subotičkog novinara i komuniste Otmara Majera u samrtnom grču. Potom sledi citat o kestenu iz Ranih jada obogaćen novim intertekstualnim značenjima. Esejistički uobličen pasaž o pitomim i divljim kestenovima zameće novu igru stvarnosti i fikcije ("'Divlji kesten je zapravo pitomi, a pitomi divlji', otkrio mi je drug, 'ali to sad niko više ne sme da prizna. Samo priroda zna šta je prava istina'"). Na kraju ovog motivskog lanca Krstić nam saopštava da je, u međuvremenu, Nandor Glid, autor skulpture Balada obešenih (koja je bila podloga Krstićevim zloslutnim priviđanjima sa početka knjige) – umro!
U mreži ove zaumne logike korespondencija biva uhvaćen i sam autor. To se desilo i Kišu kada je zapanjen otkrio da se period u kojem je pisao naslovnu priču Enciklopedija mrtvih, u kojoj otac naratorke oboljeva od sarkoma u utrobi, podudario sa razvojem sopstvenog sarkoma. Sledom te zaumne logike temelje Kišove rodne kuće, Krstić pronalazi upravo na uglu dveju ulica gde se nalazi dvospratnica u kojoj on danas živi! Kestenova, kojih se Kiš sećao u Ranim jadima, nije bilo dok je Kiš kao dete ovde stanovao. U sećanje su mu se urezali kestenovi iz nekadašnje Bemove ulice (sada Ćirpanove) u Novom Sadu. Njih sada tamo nema, ali su nikli tamo gde je Kiš rođen "...nastavljajući tako igru života i literature, ironije, sudbine, realnog i nadrealnog, metafizike u koju ne verujemo a ima je".
Potraga za Kišovom rodnom kućom uspostaviće i potvrditi niz drugih biografskih/duhovnih/poetičkih analogija između Krstićeve i Kišove životne i literarne sudbine. Pronalaženje tih analogija, što ih nameće splet okolnosti, geografski prostor, srodnost intimnih i literarnih opsesija ali ih i sam autor traži, obogatiće i produbiti početne motivacione impulse njegovog pripovedanja, omogućiti mu da pripoveda iz dubljih, egzistencijalnih pobuda, "...da zagrebe ispod kože, do krvi" ("Neke stvari ne možemo da razumemo do kraja ako ne obratimo pažnju na naizgled sitnice, marginalije, ako nam se ne poklope u nečemu iskustva, osećanja"). Pri- tom, Krstićevi autopoetički komentari dozivaju u sećanje Kišove autopoetičke iskaze (čitalac treba da oseti "istinitost nadahnuća", tj. "...da je neka egzistencijalna potreba dovela do dela, a ne sujeta"..."A šta bi literatura mogla biti do to: krik i pitanje, uvek novo, i uvek bez odgovora..."). Tako se u metanarativnom sloju Krstićeve proze začinje skriveni dijalog sa Kišovim autopoetičkim tekstovima, ali i sa tekstovima drugih pisaca. Na temelju tog stvaralačkog dijaloga Krstić izgrađuje poetiku vlastitog rukopisa potvrđujući visok stepen pripovedačke samosvesti koja, opredelivši se za aleksandrijsko-enciklopedijski rafinman, izlazi iz osnovne ravni priče i otvara nam svet tekstova kao novu, paralelnu stvarnost.
Mrežu vertikalnih korespondencija Krstićeve knjige izgrađuju i drugi opsesivni motivi Kišove proze, ali i samog autora. Na podlozi takve analogije po vertikali, na primer, Pariz kao biografska/literarna/autobiografska činjenica povezaće različite literarne i životne sudbine (Danilo Kiš, Eden fon Horvat, Endre Adi, Ežen de Rastinjak, Boško Krstić), omogućujući da se one, kao u igri ogledalskih odraza, međusobno osvetle i prožmu iznutra. Te duhovne i poetičke analogije potvrđuju autorovo (kišovsko) životno i poetičko uverenje o magijskom kruženju knjiga i ideja, životnih i literarnih sudbina.
Uspostavljanje raznovrsnih naporednosti i analogija – znamen srodnosti Krstićevih i Kišovih poetičkih i životnih uverenja – teži da se obrazuje kao svojevrsna implicitna motivacija pripovedanja. S jedne strane, i sam autor se deklariše kao neko ko, poput Kiša, veruje u fantastiku svakodnevice i stvarnosti uopšte, u "metafiziku u koju ne verujemo a ima je". S druge strane, uspostavljanjem ovakvih korespondencija – mostova prema prošlosti, autorova svest, poput svesti Eduarda S., nastoji da prevlada misao o smrti koja je obuzima od samog početka potrage, utemeljujući tako dublje, egzistencijalne porive svog pripovedanja ("Ko li je sve odavde gledao na ovo isto mesto? I šta je tada video? I šta je mislio? I šta je osećao? Zbilja, šta je bilo ranije?"). Na podlozi ovog manje eksplicitnog motivacijskog sloja pripovedanja Krstićeva potraga za nečim što je objektivno postojalo i nestalo u prošlosti prerasta u potragu za nevidljivim vezama što ih autorova svest uspostavlja na relacijama život – literatura, život – smrt, prošlost – sadašnjost. Pisanje postaje čin traganja za nevidljivim korespondencijama koje potvrđuju kontinuitet života u njegovom diskontinuitetu, trajanje vremena u njegovom oticanju. Istovremeno, ono je i mogućnost da se, makar privremeno, zadobije pobeda nad ništavilom i ovozemnom prolaznošću.
Autor kao zapisničar života u svoje kazivanje utkiva dokumentarnu građu, izgrađujući tako objektivni/dokumentarni sloj naracije. Iza ovih nepristrasnih i objektivnih podataka slede autoreferencijalni komentari, esejistički i pripovedno uobličeni pasaži ostvareni iz personalne perspektive, što sve potvrđuje paralelno postojanje i subjektivne/pripovedačke naracije. Takvim oblikovanjem iznutra i sam autor postaje deo oblikovanog sveta, a prividno dvoglasje u njegovom pripovedanju (autor/pripovedač) ukida se. Time se, istovremeno, pospešuje utisak naporednosti života i pisanja, iluzija pripovedanja kao življenja – upisivanja u svest autora/pripovedača životnih i literarnih činjenica onako kako one pristižu, po nalogu životnih okolnosti i asocijativnih mehanizama same svesti. Život se ovde potvrđuje literaturom – literatura životom. Krstićevo pripovedanje kao "pisanje životom" osnažuje Kišovu misao da je umetnost, odnosno književnost "zamena za život", paralelna stvarnost.
Istraživačka potraga za Kišovom rodnom kućom odvija se u duhu temeljnog Kišovog poetičkog načela koje literaturu shvata kao protok, kruženje knjiga i ideja. Priča zapravo ne postoji – postoji samo mnoštvo zaturenih dokumenata, zaboravljenih sudbina iz kojih treba dedukovati priču. I Krstić to i čini na način postmodernističkog poetičkog pripovedača koji, polazeći od zadatog teksta, postupke i rezultate svog deduktivnog istraživanja stavlja u službu zadate poetike. Zadata (Kišova) poetika postaje osnovno sredstvo oblikovanja ove složene proze, a osobena integracija poetičkih elemenata u njenu strukturu – mera njene umetničke ostvarenosti. Metanarativni elementi, eksplicitno naznačeni Kišovim autopoetičkom komentarima u prvom delu knjige – u drugom delu knjige, utkani u njene strukturne elemente, postaju "ogledalski odraz" autorovog autentičnog spisateljskog duha.
Tragom iskustva baštinjenog u "aleksandrijskoj biblioteci" autor/pripovedač priređuje tuđe tekstove, usvaja poetička načela i narativne postupke tuđih tekstova – kao mogućnost da na podlozi prikupljene građe rekonstruiše novu priču te da, tehnikom montaže, dometne nova značenja postojećim tekstovima. Istovremeno, taj postupak rekonstrukcije prilika je da u novu, naknadnu priču autor/pripovedač ugradi svoj stvaralački duh. Obilje dokumentarnog materijala, tuđih literarnih tekstova, citatnih referencija – taj duh nije dovelo u pitanje. Naprotiv – materijalnost te raznolike građe Krstić, u duhu igrive aleksandrijske književnosti, oduhovljava i preobražava u osobenu literarnu stvarnost, postižući na taj način neobični sinkretizam dokumentarnog, pripovednog i esejističkog pisma. Kao nov umetnički tekst, Krstićeva knjiga postupno rekonstruiše predstavu o čudesnoj, gotovo zaumnoj naporednosti života i literature, pisca i dela – predstavu koju i sama otelotvoruje celinom svoje prozne strukture.
Subotica: susret u centru grada sa piscem Boškom Krstićem
Subotica: na mestu gde se nekada nalazila rodna kuća Danila Kiša
POST SCRIPTUM
Zaumnu logiku igre stvarnosti i fikcije, života i literature potvrdio je i autorkin susret sa tekstom Potraga za ulicom divljih kestenova. Iščitavanje ovog teksta otvaralo je pred njom niz novih, čudesnih analogija i korespondencija: ulica divljih kestenova u kojoj je Kiš proveo najranije detinjstvo zapravo je ulica u kojoj je ona kao dete, zajedno sa bakom, sakupljala plodove divljeg kestena, ponevši u sećanju tu sliku kao najdražu "relikviju" svog detinjstva; njen ded po majci, Ivan Sarić, zaposlen na železnici od 1933. i Kišov otac, Eduard, zaposlen u istoj ustanovi od 1920. do 1938. godine, verovatno su se i poznavali; porodična kuća njenih roditelja (u kojoj je provela deo detinjstva i ranu mladost) nalazi se paralelno u odnosu na Krstićevu, odnosno Kišovu rodnu kuću; i najzad – divlji kestenovi kao jedan od važnih amblema Kišove proze postali su u svesti njegovih nekadašnjih sugrađana amblem onog dela grada u kojem je Kiš proveo najranije detinjstvo... Udeo božji u stvaralaštvu! La part de Dieu.
Ljiljana Žegarac Tenjović
uredio: Borivoj Vujić
Коментари
Постави коментар