Mitologija - svet naivne fantazije

Mitologija predstavlja skup priča, delom istinitih, delom legendarnih, a najvećim delom metaforičnih ili simboličnih u kojima se izmišljenom stvarnošću pokušava predočiti ono što je ljudima misteriozno i neshvatljivo. Drugim rečima, mitologija je metafora stvarnosti koju su koristile generacije čovečanstva sa namerom da poduče, prenesu mudrost ili jednostavno daju odgovor na pojave i fenomene za koje ne postoji jednostavno i logičko objašnjenje. Ona je tačka susreta poznatog i nepoznatog, ljudske svesti i podsvesti.

Platon je i sam bio veliki kazivač mitova. On nas sopstvenim iskustvom i stvaralaštvom poučava o vitalnosti onog što su Grci nazivali ,,mythologia". Ona predstavlja umetnost i veoma je bliska poeziji i muzici. Mitologija kao umetnost i mitologija kao građa povezane su na jednak način u jednom te istom fenomenu, kao što su povezane kompozitorova dela i njegova materija - uobličen svet zvuka.

Ako se osvrnemo na daleku prošlost, možemo zapaziti da mitovi mnogo puta počinju sa pričom o ,,zlatnom dobu”, kada su ljudi bili u bliskoj vezi sa bogovima. U asirskoj i vavilonskoj mitologiji govori se da su ljudima pre potopa vladali bogovi sa nebesa. U grčkoj mitologiji govori se da su u doba Kronosa bogovi i ljudi živeli zajedno u skladu koji je kasnije izgubljen, kada bol nije postojala, a čak ni smrt nije bila razlog za tugu, već više kao nekakav san koji obuzima telo na ugodan i nežan način. U Bibliji imamo mit o Edenskom raju u kojem ni bol ni smrt nisu postojali.

Motiv redosleda doba ili rasa koje su se razvijale, ili u drugim slučajevima propadale, do postizanja sadašnjeg stanja čovečanstva, pojavljuje se u mitskoj praistoriji. To su tradicije koje ponovo, na zbunjujući način, odražavaju ezoterijsku istoriju evolucije.

Grčki pesnik Heziod govori o četiri uzastopna doba propadanja: zlatnom, srebrnom, bronzanom i metalnom. U persijskoj mitologiji prvi ljudski par, začet iz semena prvog čoveka, porodio je sedam parova. Od jednog od njih stvoren je još jedan par od kojeg je poteklo petnaest rasa čovečanstva. U irskoj (keltskoj) mitologiji postoji redosled od četiri ili pet rasa koje su uzastopno uništene katastrofama, kugom i ratovima. Među narodima Meksika postoji tradicija o četiri sunca ili četiri uzastopna sveta, svaki nastanjen čovečanstvom s različitim karakteristikama, koji su kasnije bili uništeni.

Kao što smo već videli, prema sredini ili kraju tog ciklusa, došlo je do ere krize, sukoba i ratova, bilo da je reč o sukobu bogova i anđela ili pobuni ljudi ili divova protiv nebeskog reda. 

Poslednju fazu ovog razvoja, pre ulaska u istorijsku eru, označava pojava herojskih i božanskih bića koji su pomogli potopnom čovečanstvu da preživi, ponovo izgradi budućnost i da se razvije bez prisustva bogova na koje su se ranije oslanjali. Ti su heroji naučili ljude poljoprivredi, politici, umetnosti i magiji. Tradicija heroja utemeljitelja, božanskih pomagača ili božanskih kraljeva gotovo je jednako prisutna kao i ona o potopu. Tako u Egiptu imamo mnoštvo podsećanja na rasu božanskih kraljeva koji su uveli poljoprivredu, religiju i civilizaciju. Postoji čak i podsećanje na boga-kralja Ozirisa za koga se kaže da je proputovao celi Egipat i svetom proširio načela civilizacije. U persijskoj mitologiji spominje se osoba vrlo slična Ozirisu, nazvana Husheng.

Ova tema o misiji civilizovanja sveta jako je zanimljiva, s obzirom da se nije pojavila a da nema oslonac u nekoj istorijskoj čnjenici. Uz to, postoji i druga verzija, na drugom kraju sveta, kod Maja, naroda Srednje Amerike. Tamo postoji legenda o junaku Kukulkanu koji je došao sa zapada sa devetnaest pratilaca. Ostali su deset godina na Jukatanu, oblikujući temelje majanske civilizacije. Kukulkan je ustrojio mudre zakone, a onda se ukrcao na brod nestavši u smjeru izlazećeg sunca.

U Grčkoj je bog-heroj Prometej, smilovavši se bespomoćnoj sudbini ljudi, izveo poznato junaštvo ukravši božansku vatru s Olimpa da bi je dao ljudima. Zbog toga je bio kažnjen od Zevsa, okovan na planini Kavkaz, dok ga nije oslobodio čovek-heroj Heraklo.

Nebeska vatra simbolizuje istovremeno poznavanje postojanja fizičke vatre (kao doprinos razvoju civilizacije -mogućnost kovanja alata, oružja itd.), i one ključne iskre inteligencije koja nas deli od životinja. I ne samo to, ona nas čini razumnim i sposobnim prepoznati dušu u sebi, svest, kao i mogućnost da jednom postanemo bogovi. Iz tog razloga je Jahve kaznio zmiju (stari simbol mudrosti i probuđene svesti).

U svemu tome pronalazimo jedan od najvažnijih aspekata mita, a to je njegova sposobnost da pruži znanje o evoluciji svesti čovečanstva. Ne govori nam sve, ali potiče one koji žude znanju na dublje istraživanje.

Nastavivši s primerima civilizacijskih heroja i božanskih kraljeva dolazimo do Kine. Kinezi tvrde da su u davnim vremenima ljudi živeli u špiljama, ali da su kasnije došli ,,nebeski carevi” da ih nauče kako da izrade alate i grade kuće. U Australiji je ženski duh nazvan ,,Dugina zmija” naučio svoju decu-ljude da govore i razumeju, da traže hranu i biraju šta da jedu. Među ljudima amazonske prašume (Yanomami) jedna druga zmija – kosmička anakonda – naučila je ljude kako da sade useve. Dok su u Indiji postojala bića nazvana    ,,Nagama” (zmije-kraljevi), čuvena po svojoj mudrosti, koja su živela u podzemnim pećinama i bila sposobna preneti veliko znanje ljudima koji su to zaslužili.

Nakon tih izvornih uticaja razvile su se različite kulture i civilizacije koje više ili manje već poznajemo. Tako je mitska era ustupila mesto istorijskim erama, to jest onima koje nisu potonule u duboku prošlost. Zato je sećanje na njih jasnije, dok se mitovi odnose na razdoblje koje je izgubljeno u vremenu. Činjenice se o tome mešaju i iskrivljuju, iako se barem u jednom od mnogih razrešenja, uvek odnose na istorijske činjenice ali sa dodatkom fikcije.

Borivoj Vujić