Artur Klark: Naučna i umetnička utopija

Zamisao da se svet utopije može isključivo realizovati naukom, predstavlja jedno od opštih načela naučne fantastike, koje je naročito došlo do izražaja u Klarkovom opusu. Njegova uverenost da je nauka u stanju da suštinski menja čovekov svet, leži u osnovi i onih njegovih dela koja ne zalaze u oblast naučne fantastike. On nigde eksplicitno ne definiše utopiju, ali se u njegovim delima ona provlači kao idealna slika sveta, onakvog kakav bi trebao da bude, za razliku od onoga kakav jeste.

Međutim, upravo u naučnoj fantastici, koja je piscu dopustila najviše slobode prilikom stvaranja slike sveta, ovaj činilac, doživeo je najrigorozniju proveru, postavivši naučnu utopiju u kordinate ne samo zemaljske već i kosmičke istorije ljudske rase. Klark se našao pred obavezom da iz osnove preispita održivost pretpostavki na kojima se ona počivala i valjanost ciljeva za koje se zalagala. Ovo preispitivanje nije obezvredilo nauku, ali je ukazalo na neke načelne nedostatke utopije koja se na njoj temelji. Nedostaci o kojima je reč čine jednu od tematskih okosnica romana "Kraj detinjstva".

Naučna utopija opisana u ovom delu ima jednu značajnu karakteristiku. Ona ne predstavlja plod pregalaštva ljudskog roda, već dolazi kao posledica spoljne intervencije vanzemaljskih bića koja su na znatno višem nivou razvoja od civilizacije čovečanstva. 

Za vrlo kratko vreme preoblikovan je dotadašnji svet. Stvoreni su uslovi u okviru kojih bi svaki pojedinac bio oslobođen obaveza. Stvoreni su uslovi idealnog materijalnog blagostanja kao i višak slobodnog vremena, što je uticalo da sasvim nestanu sve ideološke nesuglasice i razlike. Došlo je do povećanja opšteg stepena obrazovanja, te je postepeno raskršteno sa mnogim tradicionalnim zabludama duhovne prirode koje su opterećivale čovečanstvo. Nestanak međudržavnih granica stvorio je od čitave planete "jedan Svet" gde su iskorenjene sve rasističke predrasude, dok je kriminal gotovo potpuno isčezao.

Međutim, postepeno su počele da se javljaju prve naprsline u strukturi naučne utopije, ali samo za čoveka, dok za došljake ne, jer u utopiji nikada nisu videli konačan cilj, već samo sredstvo. Iako su ljudi najzad dobili idealne uslove da realizuju svoje stvaralačke potencijale, nesputavani stegama starog sveta, dokolica kao stvaralački uslov počela je polako da se pretvara u svoj negativni korelat - dosadu. Postepenost regresije ispoljila se na više nivoa, ali je u osnovi imala jedinstven uzrok. Pojava i stalno prisustvo vanzemaljskih bića delovali su veoma sputavajuće na osnovni čovekov stvaralački faktor - radoznalost. Nije više bilo smisla traćiti čitav život u traganjima i otkrivanju stvari, ni onih umetničke ni naučne, niti filozofske prirode, jer su viša bića sve to već odavno otkrila. Sve je to čovečanstvu bilo dostupno. Bilo je i dalje bezbroj umetnika i naučnika, ali je zapravo nastao kraj kreativnosti. Nije se pojavilo nijedno pravo delo u književnosti, muzici, slikarstvu ili vajarstvu. Svet je ostao da živi na lovorikama prošlosti i vremenima koja se nikada više neće vratiti.

Rasa kojoj su iznenada bile zajamčene neograničene slobode i poklonjeni nepresušni izvori znanja i mogućnosti za uživanjem - što je prema svim merilima prethodnih razdoblja predstavljalo utopiju - bila je odveć ogrezla u zadovoljstvima sadašnjice, da bi do nje doprlo brižno pitanje retkih filozofa: " Šta nam sada predstoji? "

I dok je ovo fundamentalno pitanje, kao i u svim prethodnim razdobljima, ostalo na čisto akademskom nivou, naprsline naučne utopije vanzemaljskih bića počele su da izazivaju podozrenje ljudi pre svega u umetnosti. Činjenica da se u ovoj oblasti stagnacija već polako pretvarala u dekadenciju, ponovo je oživela rasprava o motivima i politici došljaka iz svemira.

Prva eksplicitna zamerka upućena na račun naučne utopije dovela je do osnivanja nove utopije, koja je, takođe počivala na naučnim osnovama, ali čiji krajnji cilj nije bilo materijalno blagostanje već povratak izgubljenih stvaralačkih potencijala ljudi, koji su se sve više pretvarali u "pasivne parazite" sposobne samo da primaju, ali ne i da stvaraju. Nova, umetnička utopija, izrasla na mestu gde je naučna počela da gubi inicijativu i da zatvara duhovne horizonte čoveka, dobila je neposredno otelotovljenje osnivanjem kolonije "Nova Atina". Ideal koji je ona trebala da stvori gotovo da je bio bez presedana u prošlosti. Stvaralački napori žitelja "Nove Atine" bili su pre svega usredsređeni na iznalaženje originalnih oblika izražavanja u okviru tradicionalnih a i novih umetničkih područja. U ovakvoj situaciji bilo je izuzetno zanimljivo čuti sud došljaka iz vasione o opštoj vrednosti umetnosti, odnosno, o svrsishodnosti utopije nazvane "Nova Atina". 

Njihov sud o tome je glasio: "Ovo je prvi put da se uvodi kosmička perspektiva u postupak valorizovanja čovekovog pokušaja da sačuva umetnički oblik izražavanja svog stvaralačkog duha, koji u prošlosti, u zemaljskim okvirima, niko još korenito nije doveo u pitanje. To je zanimljiv eksperiment, ali ni na koji način ne može uticati na budućnost." 

Motivi ove altruističke akcije vanzemaljskih bića nisu relevantni u okviru našeg razmatranja, a ni ljudskim akterima romana "Kraj detinjstva" ne polazi za rukom da ih dokuče sve do samog kraja. Dolazi do spoznaje da je u planovima došljaka utopija bila tek jedna privremena i sporedna faza u čijem zaleđu zapravo uopšte nisu stajale pobude altruističke prirode, jer istinsku svest o kratkovečnosti i nepostojanosti utopija imaju samo Oni.

Na kraju drugog dela romana pod naslovom "Zlatno doba", supervizor došljaka koji je predodređen za ljudski rod rezimira svu tragičnost utopije: ,,Ljudi nikada neće shvatiti koliko su bili srećni. U toku samo jednog veka čovečanstvo je doseglo vrhove sreće o kojima jedna rasa može samo da sanja. Bilo je to pravo Zlatno doba, ali zlato je istovremeno i boja sunčevog zalaska, boja jeseni pred prve nalete zimskih oluja koji se neumoljivom brzinom približavaju."

Kosmička dimenzija razvoja inteligentnih rasa, prema Klarkovoj koncepciji, ne priznaje utopije. Oni koji su se opredelili za Zlatno doba, bez obzira na to da li se ono temeljilo na nauci, umetnosti ili nečem trećem, gube svaku važnost u ustrojstvu Univerzuma, pretvarajući se u bića koja neumitno tonu ka stagnaciji i dekadenciji. Da bi se dospelo do viših nivoa univerzalne kosmičke evolucije, utopiju treba prihvatiti samo kao sredstvo, a ne kao konačno ispunjenje cilja. 

Borivoj Vujić