Dostojevski - Preobražaj ,,smešnog čoveka"

 

1877. godine ruski romanopisac, esejista i novinar, jedan od najvećih svetskih književnika Fjodor Mihajlovič Dostojevski objavio je knjigu priča iz ,,Piščeva dnevnika". U njoj je sadržana, između ostalih, jedna kratka priča koja pobuđuje veliku pažnju mnogih čitalaca - ,,San smešnog čoveka".

U ovoj priči Dostojevski koristi san kao sredstvo kojim izražava svoje stavove o filozofskim pitanjima ljudske egzistencije i svrhe postojanja. Iako se nije smatrao filozofom, mnogo je doprineo filozofskoj misli u oblasti istorije, religije i etike. Pisac nam prikazuje jednog ,,neobičnog" čoveka kojeg drugi ljudi u socijalnom okruženju ne razumeju. On ga naziva ,,smešnim" iako se zapravo radi o apsurdnom junaku koji istovremeno želi i ne želi izvršiti samoubistvo.

Dok razmišlja o tome da okonča svoj besmisleni život, jednim hicem pištolja, plač devojčice koju susreće na ulici skreće mu misli sa tog dela. Ona onako uplakana, iskidane odeće, vuče ga za kaput dozivajući svoju majku koja je u opasnosti. On odbija da se pozabavi njenim problemom i bezobzirno odlazi sa tog mesta, ponosan i uveren u ispravnost svog postupka. Kasnije, u svom stanu, sedeći u  fotelji, umesto da se ubije, iznenada zaspe i utone u san.

U snu se ostvaruju njegove želje: puca, ne u glavu kako je planirao u stvarnosti, već u srce, odakle izranjaju sve zle čovekove misli. Nakon smrti, moli Boga za oproštaj koji ga šalje u drugi svet gde žive bezgrešni i srećni ljudi, u potpunoj harmoniji sa prirodom, bez patnji, hramova i zakona. Ovakvo rajsko postojanje je kao izraz humanističkih i hrišćanskih ideja gde nebesko i zemaljsko nikada nisu bili tako blisko isprepleteni neraskidivim vezama čovekovog duha.

San je u ovoj priči vizija koja junaka uči istinskom apsurdu ljudskog postojanja i stvara dramatične promene u njegovom životu. Od namere za suicidom, prelazi u stanje vere za utopijskim svetom. U tom svetu iz sna (poput neke druge planete slične Zemlji), gde je život oslobođen od zla, njegovim prisustvom taj raj postaje onečišćen. On unosi u njega laži, ubistva, ljubomoru i sve ono mračno što čovek u sebi poseduje. Donosi kraj savršenoj sreći rajskih ljudi, ali im ujedno daje humanost, znanje i izbor. Ti ljudi su samo instinktivna stvorenja koja čine dobro, ali nemaju sposobnost rasuđivanja ili izbora da to i čine. Nemaju dokaz da je dobar život koji poseduju bolji od nekakvog drugog, ravnodušnog.

Smešnog čoveka zapravo spašava devojčica kojoj je odbio pomoći, jer je njena patnja u njemu probudila osećaj krivice i empatije, koji ne može ignorisati, iako u stvarnom događaju to ne izgleda tako. Ona ga odvlači od vlastite patnje i budi u njemu saosećanje koje ne bi osetio da joj je tada pružio pomoć. Piščev junak povezuje ličnu patnju sa patnjom nekog drugog, tako da postaje nužna kako bi se ostvarilo pročišćenje same duše.

On se od samog početka priče oseća odbačenim od sveta, što ga čini duhovno mrtvim, bez nade i razloga za nastavkom života. Uzroke odbačenosti pisac vidi u čovekovom ponosu. Smiren čovek je kompatibilan sa zajednicom, ne ističe se i ne izlaže vidno svoju posebnost, dok onaj gde dominira ponos, doživljava sebe kao superiornog prema svojoj okolini i zajednici, koja ga samim tim odbacuje. Gordost može biti fatalna, ona predstavlja greh koji prourokuje neku vrstu latentne prepotentnosti koja izaziva kod drugih ljudi neprijatnost, pa čak i podsmeh. To su dve strane ljudskog bića koje umeju izazvati patnju, sumnju i mučeničko iskustvo. I sam pisac je prolazio kroz sve to u svom životu, tako da u njegovim delima nema ničeg objektivnog niti realnog, već se sve prelama kroz subjektivnu prizmu unutrašnjeg doživljaja stradanja.

,,Ne postoji ništa što može biti smešnije od toga da živimo dobar, moralan život, kada će na kraju i dobro i zlo imati istu sudbinu i samim tim se izjednačiti." Dakle, Dostojevski smatra da dobar, moralan život nije nužan element ljudskog postojanja, već znanje da postoji izbor koji može da vodi ka sreći ili nesreći, jer svet nije zao po svojoj prirodi, nego se svakom od nas prikazuje kao takav, usled zla u nama samima. Samo menjajući sebe, a to je veliki poduhvat, možemo menjati i svet oko sebe.

Bezimeni glavni junak ove kratke priče, koja zadire u svet fantastike, na početku liči na mnoge negativne heroje u delima Dostojevskog. Nepodnošljivo gord, sklanja se od ljudi i pati od strašne unutrašnje čamotinje koja ga besomučno vodi ka neminovnom suicidu. Susret sa devojčicom, arhetipom spasitelja, u liku svoje anime, utiče na to da ,,vaskrsava" u obličje ,,novog" čoveka koji je kroz san promenio sebe, uspostavljajući nadu u otkrivanju smisla životnog postojanja.

Dostojevski ne bi bio genijalni pisac, niti bi nosio u sebi arhetip Spasioca čovečanstva, da nije otkrio i drugu stranu nesvesnog (ili nadsvesnog), koja je dovela njega i njegovog ,,smešnog čoveka" do otkrivanja istine, odnosno otkrivanja volje za smislom i potvrđivanjem smisla života.

,,Kako mogu da ne verujem kad sam video Istinu, nisam je pronašao umom, već sam je video i njen živi lik ispunio je moju dušu zauvek. Video sam je u potpunoj celini tako da ne mogu poverovati da ona ne postoji kod ljudi". (Dostojevski)

Borivoj Vujić