Introspektivna odbrana od prolaznosti

 

Vladan Desnica (1905 - 1967) jedan je od najznačajnijih jugoslovenskih književnika i prevodilaca. Rođen u Zadru u uglednoj porodici, gde je kao mladić imao prilike da se susreće sa intelektualnom elitom tog perioda koja je često posećivala njihovu kuću. To je u velikoj meri doprinelo da vrlo brzo stekne iskustvo i zavidno znanje iz mnogih oblasti javnog života i kulture. Već kao gimnazijalac, počeo je da se bavi pisanjem i muzikom. U ,,Magazinu Sjeverne Dalmacije" objavljivao je svoje eseje, pesme, književne prikaze i članke. Bavio se još i prevodilačkim radom služeći se ruskim, francuskim i talijanskim jezikom. 

Njegov najpoznatiji roman ,,Proljeća Ivana Galeba" objavljen je 1957. godine. To nije delo sa fabulom, nema događaja, niti postoji nekakva određena hronologija zbivanja. Umesto pripovedanja, širokih opisa i dijaloga, pisac koristi direktni i indirektni unutrašnji monolog glavnog junaka. Ovakva proza oblikovana je refleksijama i razmišljanjima o pojedinim pojavama, problemima i fenomenima života.

Kompozicija romana je fragmentalna, ide u raznim pravcima, zahvata mnoga razdoblja i vremenske ravni. Mahom su to sećanja na detinjstvo, mladost i zrelo doba. Pored toga roman sadrži i meditacije koje vode u različite duhovne oblasti: u muziku, umetnost i religiju, zatim u razmišljanja o ljudima, susretima, o životu i smrti, o prolećima koja su prošla i predstavljaju radost i poeziju života.

Ivan Galeb, glavni lik ovog romana je intelektualac, vrlo obrazovan i muzički nadaren, pa je i prirodna njegova sklonost ka sanjarenjima i maštanjima. To je čovek koji je više živeo od duhovne svetlosti nego od realnosti i svakodnevice. Njegove pozne godine, bolest i bolnička samoća stvorile su okolnosti gde meditacije predstavljaju izlaz i mogućnost da se zaboravi na vreme i sumornu atmosferu trajanja. Usamljen, prikovan za krevet u provincijskoj bolnici, na rubu smrti, ali sa tračkom nade da će ipak ozdraviti, preispituje svoj život i traži mu smisao. 

Nostalgično se seća svoje prošlosti u kojoj je razapet između dobra i zla, svetla i tame, prolaznosti i večnosti, radosti i tuge. On shvata da se život sastoji od smenjivanja tih suprotnosti, da je kratak, konačan i neponovljiv. Pokušava da izroni iz tame, nadajući se jednom novom proleću koje nosi u sebi univerzalnu simboliku rađanja (ponovnog stvaranja).

,,Jutros sam listao ove bilješke i opet se nasmijao nad samim sobom. Ako se ne varam htio sam da ispričam nešto kao ,,moj život" ili možda ,,moje detinjstvo"- a eto, odlutao sam u neke meditacije, nekakva maštanja, čak u nekakvo moralisanje! A ispalo je više kao neki ,,irealni dnevnik". Ni sam ne znam da li dnevnik nekadašnjih dana, ili ovih sadašnjih, ili možda nekih trećih, nepostojećih dana koji vise van vremena." (Vladan Desnica)

Iako roman zrači pritajenim pesimizmom i gorčinom, ipak šalje čitaocu poruku da je potrebno napustiti  jednostranosti u posmatranju života i umesto uskih stega koje guše svakog pojedinca pokušati isplivati iz njih, ako ne na obalu, onda bar u nastavak okrutne životne borbe gde ipak postoji svetlost i nada koju treba pronaći.

Borivoj Vujić