Apokalipsa u delima naučne fantastike

 

Pomalo melanholična vizija potopljenog zemaljskog sveta, česta je ideja u završecima mnogih dela naučne fantastike. Takav epilog sa određenom količinom finih poetskih metafora, kao duh sladunjave dekadencije, samo je jedna veština i posebnost umetničke imaginacije konačnog kraja. Sam motiv propasti Zemlje, recimo pod silom opšteg potopa, nije ni nepoznat ni stran kulturnoj tradiciji čovečanstva. Šta više, sam motiv ,,Potopa" vrlo se često iskorištavao u eshatologijama mnogih naroda. 

U mitovima uništenja, što govore tekstovi starih naroda; kiše su padale neprekidno dvadeset godina, dok je iz mračnih dubina kuljala podzemna voda, a tlo neumitno propadalo u tamno plavetnilo okeana.

U načelu se uvek spašava vrsta ili primerci vrste koji božjom voljom čuvaju seme, vrstu i oganj za neki bolji i pročišćeni svet. Neka stara meksička legenda kaže da je pre ovog našeg sveta postojalo pet pretpotopnih. Prvi od tih nestalih svetova bio je uništen vodom. 

,,Gradovi, sela, polja, nestali su pod vodom koja je dosezala do vrhova planina. Ljudi su tada uzviknuli: Ah, da smo barem ribe! - Neka bude tako - odgovoriše bogovi. Tako je bio kažnjen prvi ljudski naraštaj. Tako su nastale ribe."

Ti eshatološki mitovi apokalipse, oduvek su svojom pretpostavkom opšteg uništenja nosili u sebi nadu spasa i veru u bolji život. Svet se uvek, poput mitske ptice feniks, rađao iz vlastitog pepela, obnovljen, ponovo snažan. Konačni kraj u vatri ili vodi, značio je očišćenje, jer samo potpunim raspadom postojećeg, moglo se stvoriti nešto novo, nešto drugo, neki novi svet.

Savremena naučna fantastika sa mnogo manje vere i nade piše o apokalipsi. Njeni glavni elementi nisu više natprirodne sile, hir neba i četiri jahača, već zastrašujuće očite činjenice; prenaseljeni svet, nestašica hrane i pitke vode, moralna posrnuća čitavog društva, otuđenost, nesklad između razvoja tehnologije i duhovnog razvoja. Sve nas to dovodi u nedoumicu, bez alternative, bez izgleda u spas. 

Tipični ikonografski motivi eshatologije druge polovine 20. veka su uništenja posredstvom nuklearnih katastrofa koja prouzrokuje sam čovek. On ne ostavlja alternative. Svršetak je potpun i konačan. Ne smemo zaobići ni ona dela, a ima ih mnogo, gde konačan kraj ljudske civilizacije biva usko povezan sa pojavom, a potom i dominacijom veštačke inteligencije koja preuzima primat istrebljujući svog tvorca - nesavršenog čoveka, što opet predstavlja apokalipsu jedne civilizacije, jer njenim nestankom, stvaraju se uslovi za jedan novi format postojanja... Ove promene u konačnom viđenju predstava o kraju sveta, sve više ulaze u domen futurologije.

Onaj motiv koji se često javlja u takvoj apokaliptičnoj naučnoj fantastici, koji na kraju ipak pruža izglede za beg, makar i u druge zvezdane sisteme, samo je idealizovani završetak, često umetnut i zbog šire publike, koja ne voli mračne svršetke. Dakle, savremena naučna fantastika ne ostavlja mnogo nade jer ne piše o prirodnom svršetku sveta u evolutivnom smislu, već naprasni i strašan kraj, koji čak ni dobronamerna bića sa drugih svetova u tobožnjem naporu da budu "deus ex machina", ne uspevaju ili ne žele sprečiti.

NA RUBU VREMENA  (odlomak - epilog)

Užareni pesak gutao je senke koje su se usplahiranim pokretima preplitale. 

Bilo ih je mnogo.

U tom preplitanju menjale su svoje oblike. 

Utopljene u jednu bezobličnu pokretnu masu ispunjavale su pustinjski krajolik. 

Iz njih je izviralo mnogo ljudskih glasova. 

Bili su zarobljeni u njoj. 

Mnogi su se pokušavali materijalizovati u svoj pređašnji oblik telesnosti, 

no svi ti pokušaji poprimali su samo konture razjapljenih vilica. 

Svi oni žele pobeći, osloboditi se stega amorfne mase koja ih je upila. 

Bezgranična uspaničenost fluktuirala je u crnoj želatinskoj masi. 

Vika i jauci širili su se pustinjskom dolinom. 

Milijarde njih u istom momentu...

*

Moja materijalna struktura nestaje. Odvajam se od crnog bezobličnog tela i postajem biće za sebe. Mnogi još uvek vrište pokušavajući da se vrate i pobegnu van. Nekolicina poput mene oseća vantelesnu slobodu. Posmatraju me... Pokušavamo ostvariti kontakt, bez reči, umom. Misli brzo naviru. Upotpunjujem celinu svih pitanja zajedno sa odgovorom. Unapred znam šta želim da pitam i šta će mi oni odgovoriti. Sve nas je više. Vrisak postaje sporadičan... Tišina dominira. 

Okupljaju se oko mene... Dopiremo zajedno do same suštine smisla postojanja. Sve nam je jasno. Ulaze u mene i ja u njih... Sada smo jedno.

* 

Fijuk vrelog vetra ispunjava pustinjski pejzaž nanoseći peščane kristale na otkriveni pisani artefakt:

,,Sada mir i spokoj zauzima celokupan prostor. Šire se prostranstva obgrljena bojama preporođene Zemlje. 

Nastaje nova harmonija postojanja..."

Borivoj Vujić