Domanovićeva satirična vizija stvarnosti

 

Pripovetka ,,Vođa" predstavlja jednu od najboljih satira Radoja Domanovića. Njeno anegdotsko izvorište je u stvarnom političkom životu Srbije u vreme Obrenovićevog apsolutizma. Osnovni motiv ove satire je kolektivna opsednutost naroda svojim vođom.

Satirična vizija stvarnosti data je u nekoj nepoznatoj zemlji. Tu zatičemo grupu ljudi na nekoj vrsti narodnog zbora gde jedan od njih drži govor i objašnjava kako bi trebalo preći na plodniji i zahvalniji prostor i tamo uspešno živeti od sopstvenog rada. Zapažamo da likovi nemaju imena što nas upućuje na piščevu nameru da kroz narod jednog sela predstavi narod cele države. Za vođu biraju ćutljivog starca koji se slučajno obreo u njihovom kraju. Veruju da on zna pravi put do nove, bogatije zemlje. Zbog njegove ćutljivosti pretpostavljaju da je mudar i da poznaje svet.

Starac ćutke prihvata ulogu vođe i za njim kreću ljudi i njihove porodice. Vrlo brzo se ispostavlja da ih ne vodi pravim putem, već svuda gde je teže, kroz jaruge, trnje i provalije. Na tom putu neki ljudi propadaju i umiru, neki počinju da sumnjaju i vraćaju se, ali uprkos svemu uvek ostaje grupa koja mu slepo veruje i nastavlja da ga prati. Na kraju sa vođom ostaje troje ljudi. Stižu do kamenog bespuća i shvataju da ih je vodio starac koji je slep od rođenja. 

Kraj puta, oslikan je sumornim jesenjim pejzažem koji odražava bezizlaznu situaciju u kojoj su se našli. Oni čak i tada nemaju ideju da preuzmu na sebe odgovornost i nađu svoj pravi put u život već u samrtnom strahu, ostaju potpuno pometeni konstatujući da ne znaju gde da krenu. 

Pripovetka obiluje ironijom i satirom u svakom njenom delu i predstavlja alegoriju o nakaznosti vlasti i slepoj poslušnosti mase. Veličina ovog dela je u tome što je stilski i umetnički besprekorno napisano i to na način da ipak ostane verno zahtevima epohe kojoj pripada, a sa druge strane funkcionalnost dela se ogleda u tome da je primenjivo za gotovo svaki narod u nekom od razdoblja istorijskog razvoja. 

Masa ljudi predstavlja razuzdan i nepromišljen kolektiv kome je neophodan jedan čovek koji će upravljati njima. Oni mu poveravaju svoje sudbine i kreću sa njim na put verujući njegovim odlukama. Svaki potez vođe tumače na način koji podiže njegovu reputaciju, iako su često njegove odluke mimo svake logike. Domanović ukazuje na duhovno slepilo naroda koji verujući vođi hrli u propast. Za stvaranje kulta vođe kriv je narod koji ga je izabrao.

Domanović je kao retko koji satiričar čitavog svog kratkog književnog i životnog veka (1873 - 1908) bio istrajan i nepotkupljivi demokrata. Spoznao je tajnu o veličanstvenoj i primamljivoj moći umetnika u nastojanju da promeni ili bar ismeje izobličenu stvarnost. Upoznao je i gorku istinu da je vladarska opsesija za apsolutnom vlašću bezgranična, baš kao što je bezgranična ljudska glupost i podaništvo. U svojim satirama nije štedeo nikog. Prikazao je surovu stvarnost jedne balkanske države koja je formalno želela da bude deo moderne Evrope, dok je posmatrano sa društvenog aspekta nastojala da ostane oličenje korupcije raspadajućeg Osmanskog carstva.

Danas često čujemo konstataciju da je Domanović ,,naš savremenik" i da je više od sto godina pre nas prepoznao, poput vidovnjaka, savremeni politički trenutak sa svim strastima i zabludama. Međutim, možda je ipak samo pisao o grotesknim strastima svoga vremena, a da je svaka analogija sa savremenim trenutkom posledica kolektivne nesposobnosti da prevaziđemo to istorijsko doba.

Aktuelni događaji u društvu, podsete nas na piščevo stvaralaštvo. On je deo naše svakodnevice, kao pomešana prošlost i sadašnjost, a možda i kao opomena na sve što nas tek očekuje u budućnosti.

Borivoj Vujić