Dostojevski - Vera i bezverje

 

Gotovo svake godine tokom hrišćanskih praznika, mnoge ljubitelje književnosti misli odvedu ka delima velikog ruskog pisca Fjodora Dostojevskog (1821 -1881). Pisao je mnogo o veri, patnji, savesti, smislu postojanja i drugim uzvišenim temama koje nas nikada ne ostavljaju ravnodušnim. Bio je sinonim za duboku psihološku analizu.

U svojim delima, a pogotovo u romanima, teži ka dubokom istraživanju ljudske psihe i definiše odnos pojedinca prema hrišćanstvu. To postiže kroz kompleksnost likova stvorivši tako kod čitaoca reputaciju teškog pisca. Dostojevski je vrhunski primer umetnika koji koristi književnost da ukaže na raslojenost u ljudskoj prirodi i potrebu za neprekidnim  promenama u samom čoveku, a samim tim i u celokupnom društvu. Bio je začetnik psihološke teorije i analize.

Posebno se ističe roman ,,Braća Karamazovi". Pravo remek delo koje je ujedno bilo i poslednje u njegovom bogatom opusu. To je složena teološka drama u kojoj istražuje pitanje vere iz svih perspektiva, od otresitog ateiste, naivnog vernika do potpuno produhovljenog povratnika na sveti put. Čitav roman izgrađen je oko ideje: ,,Ako nema Boga, onda je sve dozvoljeno". 

Deo romana pod nazivom ,,Legenda o Velikom Inkvizitoru" toliko je kompleksno prikazan, da se može shvatiti kao zasebno književno delo, nešto kao roman u romanu, gde Dostojevski piše o velikim idejama čoveka, o veri i bezverju. Na najuverljiviji način uspeva čitaoca da vrati ka srži samog hrišćanstva. Bez obzira na to da li smo vernici ili ne, stičemo utisak da postoji nešto univerzalno u ovom delu, nešto poput izvorne poruke koju je sam Isus Hrist zastupao na svom mesijanskom putu.

Čitati ovo delo znači upustiti se u analizu sopstvenih verovanja o životu, religiji kao instituciji i kao duhovnoj sili za oblikovanje stvarnosti. Bez obzira na perspektivu iz koje posmatrate samo delo, aktivno čitanje zahteva stalno preispitivanje uverenja koje se lomi u vama, jednu neprekidnu borbu sa kakvom se i sam pisac susretao tokom života.

Radnja ove priče se odvija negde u XVI veku kada se crkva (španska inkvizicija) nemilosrdno obračunava sa jereticima, spaljujući ih na lomači, da bi sprečila pokušaje umanjenja autoriteta koji je uživala. Kardinal, Veliki inkvizitor naredio je spaljivanje na stotine jeretika u odbranu Hristove vere. U takvim okolnostima Hrist odlučuje da se ponovo vrati na zemlju, među narod, koji ga oduševljeno prihvata i moli za pomoć. On leči i isceljuje bolesne, čak i vaskrsava preminulu devojčicu. U toku svih ovih dobročinstava pojavljuje se Veliki inkvizitor sa svojom svitom, naređuje hapšenje Hrista kojeg odvode u tamnicu. Nedugo zatim posećuje ga u zatvoru, gde praktično započinje monolog pošto zabranjuje Hristu da bilo šta kaže. U samom monologu sadržana je utopija sveta zasnovana na racionalističkoj filozofiji. 

Inkvizitor je nasuprot Hristu neprijatelj slobode, prezire čoveka i želi prinudno da ga usreći. Kroz istoriju se javlja pod raznim maskama, pogotovo u apsolutizmu i svakom državnom uređenju zasnovanom na prisili i tutorstvu, gde navodnu briga za sreću čovečanstva spaja sa prezirom prema njemu i neverovanjem u uzvišene sposobnosti čoveka.

Hrišćanstvo pored vere u Boga, zahteva i veru u čoveka, a inkvizitor negira jedinstvo božanskog i ljudskog principa u slobodi. Čovek se odriče slobode jer je ona nemoguća bez patnje, a bez patnje je nemoguće spoznati dobro i zlo. Prihvativši dar slobode, čovek bi rizikovao svoje blagostanje. Dostojevski  pokušava da veru otrgne iz vlasti bilo kakvog autoriteta kome bi se ona pokoravala. Naročito naglašava čovečansku prirodu Hrista, u kojoj obitava Božija energija, svima ponuđena mogućnost, da stupe u zajednicu sa Bogom i da u njoj utvrde svoju slobodu.

,,Legenda o Velikom Inkvizitoru" predstavlja nadstrukturu čitavog romana, konstituiše etičku, ideološku, filozofsku i religijsku dimenziju, sažimajući u sebi problematiku koja se može definisati kao problem opravdanja Boga, odnosno kao pitanje o smislu patnje i porekla zla u svetu. U ovom delu veliki ruski pisac i mistik, predvideo je mnoge savremene društvene tendencije, poput krize evropske civilizacije, nastanka totalitarnih režima, ideološkog oblikovanja stvarnosti, nadzora manjine nad većinom itd.

Borivoj Vujić