Dejvid Linč - velikan filmskog stvaralaštva

Dejvid Linč (1846 - 2025), jedan od najvećih reditelja u istoriji filma, preminuo je u četvrtak 16. januara.

Spada među retke reditelje koji ostaju dosledni, verni sebi i svojim autorskim vizijama. Njegovo umetničko stvaralaštvo iznedrilo je mnoge filmove u kojima prevladava stil pun metafora i psihodelije. Taj stil, samo njemu svojstven, kritičari nazivaju ,,linčovskim" i nije ga lako definisati. Za jedne je to sinonim za nešto zbunjujuće i lišeno značenja, a za druge predstavlja nešto sanjarsko i nadrealno. Linčovska atmosfera, linčovske slike, linčovska bizarnost, linčovski tip stvarnosti - koristeći ove reči tačno se zna na šta se odnose. Estetika je apsolutno prepoznatljiva.

Njegovi filmovi koriste apstraktne vizuelne elemente i besmislene narative da bi istražili ona stvarna pitanja vezana za određenu scenu ili događaj. On poput pravih snova ne objašnjava i ne dovršava svoje sekvence. Kada je njegov prvi film ,,Glava za brisanje" dobio zbunjujuće i blede kritike, Linč se požalio da ga kritičari i publika nisu dobro shvatili. Film je pun dvosmislenih poruka i potpuno je lišen narativne logike. 

Inspiraciju za filmove crpi iz nadrealističke i ekspresionističke umetnosti (slikarstva) tako da filmovi koje stvara često nemaju potpun smisao ali nasuprot toj tvrdnji mogu biti daleko više utemeljeni u stvarnost nego što zapravo gledaoc očekuje. Filmovi su poput noćnih mora u kojima koristi apstraktne slike i apsurdne zaplete za obradu stvarnih problema. Pošto se emocija rezonuje na dubljem, odnosno instiktivnom nivou nasuprot razumu, umetnici ne moraju da objašnjavaju svoj apstraktni rad da bismo ga više razumeli ili cenili. Ovi umetnički stilovi prikazuju stvarnost ne onakvom kakva jeste, već kako se pojavljuje u našim umovima, iskrivljena pod uticajem misli i osećanja.

,, Neki ljudi vole ove apstrakcije i to im daje prostor za snove. Sve slike i zvuci koji teku zajedno u vremenu i prostoru, čine nešto što se samo u bioskopu može izkazati i doživeti." 

,, Ideje dolaze u fragmentima koji imaju estetsku strukturu, vlastitu atmosferu i intenzitet što ih razlikuje od celine i mogu se shvatiti kao afektivni prostori." (Dejvid Linč)

U filmu, kao i istoimenom televizijskom serijalu Tvin Piks, pojavljuju se odjeci slike Fransisa Bejkona ,,Sedeće figure" gde dominira izobličenost i ekspresija oslobađanja prigušenog besa i teskobe.

Evidentan je i uticaj slikara Edvarda Hopera čiji radovi sadrže temu osakaćene samoće kojom se Linč često bavi u svojoj filmografiji.  

Prožimajući scene svojim jedinstvenim jezikom nadrealizma i misterije, uvlači gledaoce u neku vrstu podzemnih svetova kojima je fasciniran celog života. Veruje da pored lepote postoji još jedna umetnička sila koja nas inspiriše, a to je divlji bol i propadanje, postavljena negde duboko, do koje možemo doći samo ako počnemo kopati ispod površine.

Tako u svojim kultnim filmovima ,,Plavi somot" i ,,Tvin Piks" uvodi publiku u tamnu stranu ljudske prirode ispod čije površine se kriju korupcija, zločini, fetišizam i sadomazohističko nasilje. U oba ostvarenja radnja se odvija u naizgled mirnim gradićima gde glavni junak (specijalni agent) zaranja duboko u nepoznatu stranu stvarnosti tih mesta i otkriva najmračnije kutke ljudske psihe kroz događaje i živote protagonista. Film obiluje kontrastima koji sa jedne strane simbolizuju nevinost i dobroćudnost (bele ograde, cveće) dok sa druge strane egzistira tama i trulež. U ovim filmovima se prepliće pojam veoma jezivog i veoma prizemnog i to na takav način da nastaje večno zadržavanje prvog unutar drugog.

Upečatljivost specifične linčovske atmosfere posebno dolazi do izražaja prilikom nastupa pevačica u pojedinim scenama filma. Tada čitava pozornica postaje bajkovita, omekšana aurom dima i neona. Stvara se atmosfera izvan prostora i vremena, kao da lebdi, pluta dok zvuk postaje deo boja. Posmatrač na sceni (kao i gledalac) biva očaran, zaveden i obuzet tom nadrealnošću. 

Nadahnuće za svoje stvaralaštvo dobrim delom pronalazi u svojim snovima. Linč je zaokupljen postmodernističkim pitanjima o svesti kao i preplitanju unutrašnjeg sveta i spoljašnje realnosti ljudskih bića. Iako socijalni momenti nisu u središtu njegovih dela, iz njih provejavaju tenzije američke kulture i društva izložene tehnološkim i društvenim promenama koje su obeležile kraj XX veka. 

Linč je svoja nadrealna iskustva u stvaralaštvu produbio poznavanjem budizma i pojedinih hinduističkih mitova. U njima se mnogo govori o snovima koji su isprepletani među osobama. Deluje kao da postoji još jedan svet, paralelan ovom realnom. Sve to rezultira da se gledaoc u njegovim delima oseća zbunjeno tražeći nit stvarnosti i linearan protok vremena da bi lakše razumeo film. Dakle, ostvarenja Dejvida Linča nisu samo televizijska tj. bioskopska zabava već predstavljaju umetnička dela koja omogućavaju intelektualno uživanje i zaslužuju dodatno vreme za razmatranje i analizu.

Borivoj Vujić