Tekstovi i poezija

                                           PROSTOR INTROSPEKCIJE  Paralelno ovom životu teče i jedan naš život koji ne bi bio onaj preudaljen svet ideja, nego svet odjeka nas i naših zbivanja u jednoj prefinjenijoj materiji. I ona je ta koja slaže ureze svedočanstava jedne više perspektive što, tek na tački postignute gustine, treba iznova da prečita čitav zemaljski život. Prvi utisak nakon i u vezi mog rođenja jeste osećanje izvesnog unutrašnje proizvedenog pritiska, nemogućnost da se iznađe dovoljan prazan široko-udisajan prostor u kome bi se nastanila jedna grananjem uspinjuća, tropski prebogata slika-o-sebi: – mesto sažimanja, za koga bi se – kao za vrh kakvog u hitnji improvizovanog šatora – prikačilo oko mog još nemuštog samoposmatranja. Prag uslikovljavanja tog u-dalj-odaslatog oku-prednjačećeg zvuka sopstva beše i odviše tesan, tako da se kroz njega – kao kroz prozo...

Rušenje vile Regina u Splitskoj aleji na Paliću, koje je uzburkalo javnost, ponovo je otvorilo pitanje odnosa vlasti i odgovornih struktura prema kulturnom nasleđu. Drvoredi posađeni još krajem 19. veka nisu samo prirodni ukras, već predstavljaju deo istog istorijsko-kulturnog sloja kojem je pripadala i porušena vila, zajedno tvoreći skladnu celinu.  Na njenom mestu planira se izgradnja zgrade sa 26 apartmana na dva sprata, čime se trajno narušava jedinstveni duh prostora. fotografije: Verona Vujinović Kao podsećanje na vrednost tog kulturnog blaga, izdvajam deo teksta arhiviste i istoričara Lasla Mađara, objavljenog aprila 1996. u časopisu „Rukovet“, u kome je u okviru ,,Jezerskih priča“ zabeležio nastanak Palićke aleje platana: ,,Gradski oci su još pre osnivanja Kupališta na Paliću 30-ih godina 19. veka, veoma ozbiljno razmatrali mogućnost uređenja okoline jezera. Iz jednog izveštaja datiranog 1842. godine saznajemo da je u novonastalom parku zasađeno preko 7000 različitih stabal...

SEDMI OBLAK U kasno popodne, nakon poslednjeg zvona za niže razrede osnovne škole, tri devojčice pođoše ka igralištu u parku velikog grada. Bile su približnog uzrasta, na sličan način odevene i očešljane. Smeh im je bio glasan, razgovor živ, a korak skakutav, pun ljupkosti koja krasi gotovo sve što je mlado. U parku su zbacile ružičaste torbe sa ramena i pohrlile ka ljuljaškama. Tek tamo, u igri, posta vidljivo koliko se razlikuju. Najstarija i najmlađa bile su sestre. Poznavalo se to po stasu i crtama utisnutim u meka dečja lica, dok su im naravi bile poput jutra i večeri. Starija se grčevito držala da ne padne sa ljuljaške, uvlačila je glavu među ramena i osvrtala se kao da strepi da će neman iz oblaka spustiti kandže na nju. Mlađa se zaletala i odbacivala iz sve snage, a onda bi, kada ljuljaška dostigne najvišu tačku, ushićeno raširila ruke. Treća devojčica se nije ljuljala, samo je sedela u ljuljašci i posmatrala: park, drugarice, ptice koje su preletale i ljude koji su prolazil...

  Tibor Sekelj (14. februar 1912 – 20. septembar 1988) bio je istaknuti istraživač, pisac i svetski putnik, čiji život i delo predstavljaju jedinstvenu kombinaciju avanturizma, erudicije i humanizma. Tokom sedamdeset šest godina boravka u gotovo stotinu zemalja, Sekelj je istraživao kulturu, običaje i prirodne lepote različitih naroda, dokumentujući svoja iskustva kroz putopise, knjige i likovne radove. Pored izuzetnog doprinosа geografiji i etnologiji, bio je i istaknuti esperantista, verujući u ideju globalne komunikacije i razmene znanja. Ovaj tekst pruža pregled njegovog života, putovanja, književnog stvaralaštva i nasleđa, ističući Sekelja kao „verkisto, mondvojaĝanto“ – književnika i svetskog putnika. Njegov otac, veterinar, službovao je u nekoliko mesta, pa je Tibor detinjstvo proveo u Čeneju, gde je kod kuće govorio mađarski, sa decom u igri nemački, a u školi srpski. Gimnaziju je završio u Nikšiću, a pravo 1929. u Zagrebu. Na tom fakultetu diplomirao je samo zato što, kako...

  LUTKA Na prašnjavoj, drvenoj polici, čije su ćoškove nastanjivali pauci dugih i tankih nogu, sedela je mala lutka porcelanskog lica, kose boje noći bez zvezda, sa svakodnevno bolećivim očima. Nije bila kao ostale lutke. Pored hrpe krpenih siročića, tužnih pajaca, nasmejanih harlekina, plavokosih markiza sa uobraženim pogledima i prćastim nosićima, izranjala je poput cveta u gomili trave. Ali nijedno dete je nije želelo. Pitala se ponekad, govore li za nju ljudi čije oči vide dalje od mrlje na prozoru izloga: “Kako je lepa ona lutka!“, ili gledajući kroz staklo, zaboravljaju na svoje probleme i jednostavno ne misle ni o čemu? Da li je spremna da počini samoubistvo, bacivši se sa pete pregrade i pri udaru o pod polomivši svoje bledunjavo lice? Plišani lešinari bi se radovali tome. Klovnovi išarani večnim crvenilom imali bi nov događaj o kome bi zbijali šalu. Prodavnica igračaka bi se ispunila smehom koji bi nestao čim bi metla ostarelog majstora pokupila i poslednji komad ove neobi...

Danas vam donosim retko čitane stranice iz dnevnika poznate francuske književnice i pesnikinje Žoslin Fransoa. Njena „Zelena sveska” beleži putovanja kroz Evropu, a ciklus „Septembarski dani” (1981) posvećen je boravku u Vojvodini –  Kanjiži, Subotici i na obali Palićkog jezera. Fransoa posmatra ljude i njihove svakodnevne rituale, prostore i pejzaže. Kroz slikovite opise prenosi sopstveni doživljaj prolaznosti vremena. Njene zabeleške prikazuju svet koji je istovremeno intiman i univerzalan, stvarajući most između detinjstva, sećanja i mesta koja ostaju u pamćenju. Tekst je dragocen zapis o atmosferi jednog vremena, spoj umetničke refleksije i dokumenta, koji današnjim čitaocima otvara vrata u sliku našeg grada kakav je nekada bio. SEPTEMBARSKI DANI  (1981)  – odlomak Ući u nečiju kuću, u tuđoj zemlji, uvek je povlastica. Na ovom proputovanju dodelili su mi nekoliko dana boravka u jednoj porodici u Kanjiži. Žitelji ove kuće, koju su sami s ljubavlju osmislili i izg...

LUNA PARK Glava I Na putu do škole – Mrmlj – gunđao je Aleksandar dok je tražio telefon da utihne dosadnu melodiju koja ga je svakog jutra budila pred polazak u školu – joj, tek je ponedeljak, mrzim školu, neću da idem.  – Hajde, ne davi – šaputala je Bela iz susedne sobe – ustaj. – Blago tebi – odvrati Aleksandar – ti ideš tek popodne. Joj što je dosadan, ni brige ni pameti, pomisli Bela, samo su mu robotići i transformersi u glavi.   – Ajde, kreći već jednom. Aleksandar je nevoljno ustao iz kreveta, odvukao se u kupatilo da se umije i opere zubiće, obukao pripremljenu odeću, nabacio torbu na ramena, usput poluglasno komentarišući: "Koji je majmun smislio da vučemo po tri knjige iz svakog predmeta, pa još i svesku, juče sam merio torbu, ima osam kila, a ja jedva dvadeset. Bljak". Aleksandar i Bela su bili naučeni da sami ustaju, dan ranije bi se spremili za školu. Od malena je tako: otac radi noćnu smenu i ne stiže na vreme kući, a majka veoma rano kreće, a kasno stiže. ...