Tihana Tica: „Lutka“

 

LUTKA

Na prašnjavoj, drvenoj polici, čije su ćoškove nastanjivali pauci dugih i tankih nogu, sedela je mala lutka porcelanskog lica, kose boje noći bez zvezda, sa svakodnevno bolećivim očima. Nije bila kao ostale lutke. Pored hrpe krpenih siročića, tužnih pajaca, nasmejanih harlekina, plavokosih markiza sa uobraženim pogledima i prćastim nosićima, izranjala je poput cveta u gomili trave. Ali nijedno dete je nije želelo. Pitala se ponekad, govore li za nju ljudi čije oči vide dalje od mrlje na prozoru izloga: “Kako je lepa ona lutka!“, ili gledajući kroz staklo, zaboravljaju na svoje probleme i jednostavno ne misle ni o čemu?

Da li je spremna da počini samoubistvo, bacivši se sa pete pregrade i pri udaru o pod polomivši svoje bledunjavo lice? Plišani lešinari bi se radovali tome. Klovnovi išarani večnim crvenilom imali bi nov događaj o kome bi zbijali šalu. Prodavnica igračaka bi se ispunila smehom koji bi nestao čim bi metla ostarelog majstora pokupila i poslednji komad ove neobične lepotice. Ne bi ostao trag, ni sasvim slučajan, da je nekada postojala. Prošla bi kroz glomazna, teška, zapuštena vrata ništavila i tamo se nastanila za večnost. Niko se odande nije vratio. Niko ne zna koliko ih je zatočeno u njenom prostranom carstvu, ni ko su ti njeni zarobljenici. Da li su za svog kratkog života bili posebni, zanimljivi ili jednostavni i obični? Jesu li se i njima smejali i smatrali ih ružnim? Čime su zaslužili takvu kaznu? Ili to uopšte nije kazna? Oni više ne pate. Oni više ne postoje.

Šta ona može znati o toj zamršenoj problematici o koju su se razbile mnoge filozofske glave? Ona je samo lutka. Vešto oslikana, spretnim rukama izrađena, puna detalja i pažljivo sklopljena. Neko se trudio oko njenog izgleda. Nekome je ipak stalo, čim ju je načinio tako komplikovanom i divnom. Zašto bi se posvetio njenom izgrađivanju, ako joj je namenjeno da postane ništavilo? Zašto, ako će pohabanost i vreme udariti svoje recke sitnim boricama prolaznosti? Ima li pravo da se sama uništi, ako nije umela da bude sopstveni tvorac? Ona je zaglavljena. Postojanje među ovim plišanim stvorenjima, mnogo bližim dečijem srcu i oku, za nju je košmar iz koga ne ume da se probudi. Ako se život ne prekida smrću, već samo produžava, nije li on već sam san? Noćna mora koja nema buđenje. Gde da traži utehu? Da li se spasenje može dostići sopstvenim trudom? Kako je strašno to ustrojstvo svemira u kome je lutkama onemogućeno da plaču! Ljudi imaju suze da svedoče o njihovoj patnji u koju su bačeni i iz koje im je obećano da će biti izbavljeni. Lutke moraju da ćute i da se smeše, čak i kada ih deca u besu ostavljaju usamljene i napuštene. One ne mogu da pišu opširne misaone rasprave o njihovom zlohubom položaju u hijerarhiji postojanja. One ne smeju ni da stupe u štrajk kada ih deca proglase istrošenim i izgustiranim. Njima nije dozvoljeno da pokrenu revoluciju igračaka i odbiju da se igraju sa malim ljudima zbog njihovog nepoštovanja i uskraćivanja osnovnih prava. Naređeno im je da zauvek ostanu male i da nikada ne odrastu, bez obzira na sitne bore po njihovim plastičnim i plišanim telima urezanim dečijom nepažnjom i bahatošću. One ne mogu da biraju sa kime će se igrati. Ali, i pored toga one nisu stvari. One imaju osećanja koja su prinuđene da kriju. Njihovu bol niko ne vidi. Njihov vapaj niko ne čuje. Njihova je sudbina gorka. Završavaju u raznim kutijama izlepljenim izolir-trakom u tmini podruma i tavana, ostavljene da doveka pate u tišini i samoći. Ako dožive trenutak da jednog dana budu izvađene da bi se sa njima ponovo igrala neka nova deca, njihova se muka ponavlja kao po nekom deža-vu šablonu i jad se samo produžava. Ostavljenje ili ponovo izložene svetlu sunca i dečijeg lica, one su primorane da budu nesrećne. Samo postojanje za njih je sušta tuga. Svima drugima je na ovom svetu pružena mogućnost da imaju makar privid nekakve setne sreće, a njima ni to. Za života ništavilo, posle smrti opet ništavilo. Da li za to vredi stvoriti se?

I lutke snivaju i znaju za težnje ka nekim novim i višim svetovima. Kao sve ostale, i ova mala lepotica maštala je da vidi ono što se nalazi izvan izloga, da upozna druge ulice, hodnike, police, nepoznate njenom pogledu. Želela je da čuje neke druge glasove, da upozna nove plišane drugare koji je ne bi ismejavali zbog njenog neobičnog izgleda i prihvatili je takvu kakva jeste. Htela je da ona bude jedna od retkih koja će u detetu koje je bude izabralo za igru pronaći pravog prijatelja, a ne mučitelja. Čula je da postoje neke, istina retke, lutke koje su svoj kratki život proživele srećne uz decu koja su umela da ih razumeju i čuvaju. Zar je to zaista moguće, biti srećan? I ona je želela da oseti to pravo prijateljstvo, pravu igru deteta i lutke. Nadala se da će jednog dana upoznati i prepoznati to detinje lice koje ume da bude nežno i poštuje svoje igračke. I da će i nju to lice prepoznati.

Smeh se opet zaorio prodavnicom. Markize prćastih nosića su između sebe polu-glasno iznele neumesnu i dosta prostu opasku o lutkinim crnim očima. Ostale igračke su jedva dočekale priliku za ruganje. Crna lepotica je okrenula svoju sitnu glavu u stranu i dugo i bolno uzdisala. Sve se činilo bezizlazno. Nikada se njene tihe nade neće ostvariti. Pa, ona je najružnija lutka u celoj radnji! Ona neće ni stići da dočeka taj trenutak da je spakuju u kutiju i odnesu u mrak zaborava. Tamo odakle se retke igračke vraćaju da bi ih ponovo mučili i razapinjali. Harlekini su joj se unakaženo cerili, loveći njen nespretno skriveni pogled. Nije imala nijednog prijatelja među ovim igračkama. Bila je potpuno sama. Jednom je drugovala sa jednim plišanim petlom, ali je on ubrzo bio prodat. Obećao joj je da će se iskrasti i vratiti se po nju da zajedno pobegnu i potraže neko bolje mesto i manje bolno zanimanje. Čekala ga je mesecima. Svakog dana se budila sa nadom da stoji pred vratima i daje joj znak da požuri. Sanjarila je kako svojim sitnim koracima koračaju prostranim ulicama i njima do tada nepoznatim četvrtima grada smejući se, puni entuzijazma i ohrabreni za nove izazove koji ih čekaju. Na vrhuncu njenih maštarija dobila je vest da je jadni plišani petao ubijen. Nehatno dete ostavilo ga je posle igre u blizini peći i dobar deo njegovog mekanog tela je izgoreo. Propisno su ga, uz sve počasti, sahranili na đubrištu.

Nije krivila, ni osuđivala ostale igračke što joj se rugaju. Da je ona jedna od njih, lepa i svakom detetu poželjna, verovatno bi se i sama tako ponašala prema nekome ko bi izgledao kao ona sada. I ona bi bila nemilosrdna, gorda, uzdignutog pravilnog nosića u lepo izvezenoj haljini punoj čipke. Uživala bi u svom bledilu i rumenim obrazima, visokim belim potpeticama, lažnom mladežu iznad usne kao znaku aristokratskog porekla i elegancije. Ne bi joj smetalo što je izgubila taj sjaj iz očiju u kome je čitav Kosmos počivao i što bi, najverovatnije, bila lišena svoje mašte. Tada joj više ne bi bila ni potrebna, imala bi sve. U mašti i snovima traže utočište samo ovakvi kao što je ona, odbačeni i nikom potrebni. Onima koje niko ne može da voli, koje nijedno dete neće poželeti za svog partnera u igri. Njih nikada nijedno od njih neće staviti na policu kad zađe u te tako ozloglašene srednje godine, da bi im se svi njihovi poznanici divili kao posebnom zaveštanju iz detinjstva. Zašto su morali da je naprave ovako ružnom i nikome zanimljivom? Zašto je stvorena kada joj je određena samo patnja i ništa osim nje? Nekad joj se čini da je bolje ne postojati, nego postojati na ovakav način. Nije imala kud. Bila je zaglavljena. Skok u razbijanje svog porcelanskog tela o pod prodavnice, činio se kao jedino rešenje. Jedini spas od sramotne sudbine koji može imati. Jedini časni izlazak iz ovog života koji je tako guši i boli, kao da joj svakim dahom steže po jednu novu i tešnju omču oko vrata i srca. Ne, to je jedino razumno i spasonosno zadovoljenje koje može da ima. Da se njeno porcelansko telo uništi pri padu kao da je od marcipana. Ali, nije se usuđivala na taj korak. Bila je kukavica. Iako je postojanje strašno i nanosi joj samo nove povrede kada se iz svojih maštanja vrati u stvarnost, nepostojanje je ipak strašnije. Nekako se već mora biti prisutan u ovoj igri bića i ne-bića. Nekako se već mora biti prisutan u igri celokupnog detinjstva, onog koje je nepovratno prošlo i nema nameru da se vrati, ovog koje večito traje i zauvek se oprašta i onog koje tek nailazi. Koliko joj je god teško saznanje da je tu, da je stvorena i živi, diše poseban vazduh kao sve igračke, još joj je teža pomisao da je nema. Ipak ne može to da uradi. Svesno pristaje na bol postojanja, nego na neizvesnost nepostojanja. Ovo beznađe ipak poznaje, a ono drugo se plaši da upozna.

Rano tog prepodneva, jedan mladi bračni par sa detetom od svega tri godine ušao je u prodavnicu igračaka. Pažljivo je razgledao sve male markize, bolno nasmejane pajace, plišane životinje sa svih kontinenata i zastao kod setne crne lepotice. Gledali su naizmenično u nju, pa jedni u druge i sve vreme se radosno osmehivali. Bila je to jedna nova vrsta smeha na koji nije navikla. U njemu nije bilo ni ruganja, ni ismevanja, ni niskih i ružnih pomisli i namera. Prodavac i bračni par su dugo nešto nerazumljivo između sebe razgovarali, a dete je sve vreme radoznalo posmatralo buduću igračku. U njegovom pogledu se videlo da nalazi da je veoma interesantna. Nije obraćalo pažnju na komplikovanu odoru markiza, ni veličanstvenu šminku pajacevih maski. Čak ni retke i divlje životinje od pliša sa dalekih destinacija nisu odvratili dete od gledanja u neobičnu lutku. Za njega je ona bila jedina posebna igračka u radnji. Ćutalo je i pokušavalo da zapamti svaku neravninu njenog malog tela, talase njene ugljene kose, njene velike zvezdane oči. Blago je dodirnulo njenu modru kožu na prstima, pri čemu su je prošli žmarci. Smešila se i ona, ali ne zato što mora, što je kao sve lutke primorana na to. Smešila se od radosti, sreće, njenih nada koje su se sada, pred njenim kosmičkim očima, ostvarivale. Usudila se da detetu uputi smerni pogled. Ono je na njega uzvratilo odbleskom zvezda iz njenih očiju na svom licu. Nije bilo sumnje, pronašla je svog prijatelja koji ume da razume i čuva lutke.

Tihana Tica (1989) diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Master rad „Platonistički elementi u vizantijskom pesništvu“ odbranila je na istoj katedri i time stekla zvanje Master profesor jezika i književnosti. 

Priredila je zbirku pesama prof. dr Pavla Stankovića, „Bečka svitanja, beogradski sutoni“ 2017. godine, dok je 2018. objavila roman prvenac „Ustoličenje jarca“. U izdanju Poetikuma, 2021. godine objavila je zbirku pesama „Iščezlo nebo“. U okviru iste izdavačke kuće 2022. godine objavila je roman „Pokeraš“.

Bila je stipendistkinja Gete instituta u Beogradu 2014. godine i neko vreme provela je na usavršavanju u Nemačkoj. 

Piše dužu i kraću prozu, pesme, kritiku, recenzije,... Objavljuje u periodici u zemlji i regionu (Letopis Matice srpske, Buktinja, Istok, ZiN Daily, Čovjek-Časopis,...). Zastupljena u Antologiji mlade srpske poezije u izboru Ognjena Petrovića i izdanju Litere iz Mladenovca.

Prevođena na bugarski, makedonski i kineski jezik.

Živi i radi u Beogradu.