Tibor Sekelj – verkisto, mondvojaĝanto
Tibor Sekelj (14. februar 1912 – 20. septembar 1988) bio je istaknuti istraživač, pisac i svetski putnik, čiji život i delo predstavljaju jedinstvenu kombinaciju avanturizma, erudicije i humanizma. Tokom sedamdeset šest godina boravka u gotovo stotinu zemalja, Sekelj je istraživao kulturu, običaje i prirodne lepote različitih naroda, dokumentujući svoja iskustva kroz putopise, knjige i likovne radove. Pored izuzetnog doprinosа geografiji i etnologiji, bio je i istaknuti esperantista, verujući u ideju globalne komunikacije i razmene znanja. Ovaj tekst pruža pregled njegovog života, putovanja, književnog stvaralaštva i nasleđa, ističući Sekelja kao „verkisto, mondvojaĝanto“ – književnika i svetskog putnika.
Njegov otac, veterinar, službovao je u nekoliko mesta, pa je Tibor detinjstvo proveo u Čeneju, gde je kod kuće govorio mađarski, sa decom u igri nemački, a u školi srpski. Gimnaziju je završio u Nikšiću, a pravo 1929. u Zagrebu. Na tom fakultetu diplomirao je samo zato što, kako je govorio, „nije bilo fakulteta za svetske skitnice“, iako su mu tada bili bliži novinarstvo i likovna umetnost. Već tada je pešice obilazio krajeve Jugoslavije, što je zabeležio u zapisima propraćenim crtežima i akvarelima. Novinarski poziv spasao mu je život: u predvečerje Drugog svetskog rata, kao novinar Hrvatskog dnevnika, otputovao je u Argentinu. Tako su holokaust, od cele porodice Sekelj, preživeli samo on i njegov brat Antonije.
U Južnoj Americi, najviše u Buenos Ajresu, proveo je petnaest godina. Prema Akonkagvi (6962 m) zaputio se 1943. sa ekspedicijom pod vođstvom tada čuvenog švajcarskog alpiniste H. G. Linka. Poduhvat je završio tragično – smrću četvorice od devet članova ekspedicije. To iskustvo Sekelj je pretočio u putopisni roman Oluja na Akonkagvi (1944). Delo je najpre napisano na španskom jeziku, a kasnije prošireno opisom povratka na planinu, kada su alpinisti pronašli smrznute leševe poginulih drugova. U Jugoslaviji je objavljeno 1955, godinu dana nakon njegovog povratka.
Tokom boravka u Južnoj Americi ostavio je snažan trag i kao istaknuti esperantista, naročito u Gvatemali i Venecueli. Putujući zemljama Srednje Amerike, istraživao je vulkane u erupciji, upoznao panamsko pleme Kuna, u Hondurasu pronašao zaboravljeni grad, osnivao esperantska društva i objavio svoju prvu knjigu na esperantu – La trovita feliĉo (Pronađena sreća, 1945). U Argentini je stekao veliku popularnost – Oluja na Akonkagvi uvrštena je u školsku lektiru. Argentinski predsednik Huan Peron odlikovao ga je „Zlatnim kondorom“ i ponudio mu državljanstvo, koje je Sekelj odbio, uz objašnjenje da se smatra „građaninom sveta“. U Brazilu je boravio među domorocima uz pritoke Amazona – Aragvaju i Rio das Mortes – a to iskustvo opisao je u knjizi Kroz zemlju Indijanaca (1946), napisanoj na španskom jeziku. (Ovo je 1953. postala njegova prva knjiga prevedena u Jugoslaviji.) Boravio je i u Patagoniji, a boravak među pripadnicima nekada ljudožderskog plemena u Peruu opisao je u delu Gde civilizacija prestaje. Bavio se i proučavanjem civilizacija Inka i Maja.
Po povratku u Jugoslaviju 1954. kratko je živeo u Beogradu, a potom se zaputio u Aziju. Bio je u Indiji, Nepalu, Šri Lanki, Japanu... U Africi: u Maroku (gde su ga posebno zanimali Tuarezi), Egiptu, Sudanu, Etiopiji, Somaliji, Keniji, Tanzaniji... Ni u poznim godinama nije se smirio – putovao je u Severnu Ameriku, Kinu, Rusiju, Mongoliju, a zatim i na peti kontinent: Australiju, Novi Zeland, Novu Gvineju. Govorilo se da se u starosti, putujući Evropom, osećao kao u „tesnoj avliji“. Poslednji period života proveo je u Subotici, gde je četiri godine bio direktor Gradskog muzeja.
Do kraja životnog puta zalagao se za esperanto kao službeni jezik čovečanstva i za ideju Etnografskog muzeja budućnosti. Svetski esperantski savez (UEA) poverio mu je ulogu predstavnika pokreta nesvrstanih zemalja. Godine 1985. pripremio je drugu rezoluciju tog saveza za konferenciju UNESCO-a, koja je, na njegovu inicijativu, i prihvaćena u Sofiji. Imao je originalne zamisli o funkciji muzeja, smatrajući da oni ne treba da budu samo zbirke „mrtvih predmeta“, već prostori razmene i širenja ideja. Njegov doprinos kolekciji predmeta iz Australije i Nove Gvineje jedan je od najznačajnijih u Etnografskom muzeju u Zagrebu.
„Kakav je Tibor bio u svakodnevnom životu? Najjednostavniji odgovor glasi: čovek kao i svaki drugi. Uostalom, čitavog života dokazivao je da smo svi jednaki, da između stanovnika razvijenih zemalja i pripadnika najprimitivnijih naroda nema suštinskih razlika. A ipak, bio je nesvakidašnja pojava – dovoljno je podsetiti se u kojim je sve oblastima ostavio značajan trag. Čovek koji je neprestano, na različite načine, pokazivao da svi pripadamo istom svetu i da taj svet jednako pripada svima nama. Njegova kolekcija maski, kapa i instrumenata mogla je, da je bilo sreće, doživeti i bolju sudbinu. Međutim, kako Tibor piše u pismu jednoj prijateljici, imao je još tri zbirke koje nije kačio po zidovima: lično iskustvo i (sa)znanja iz prve ruke, vlastite doživljaje i – prijateljstvo, prijatelje. Ovo poslednje smatrao je svojim najvećim blagom.“ (Đorđe Dragojlović, na promociji knjige Tibor Sekelj – sličnosti i razlike).
Sahranjen je u Subotici, na Bajskom groblju, u Aleji zaslužnih građana, uz najviše gradske počasti. Na mramornom spomeniku urezane su skromne reči: Tibor Sekelj – verkisto, mondvojaĝanto (književnik, svetski putnik).
pripremio: Borivoj Vujić
Коментари
Постави коментар