Subotica 1981. očima Francuskinje

Danas vam donosim retko čitane stranice iz dnevnika poznate francuske književnice i pesnikinje Žoslin Fransoa. Njena „Zelena sveska” beleži putovanja kroz Evropu, a ciklus „Septembarski dani” (1981) posvećen je boravku u Vojvodini –  Kanjiži, Subotici i na obali Palićkog jezera.

Fransoa posmatra ljude i njihove svakodnevne rituale, prostore i pejzaže. Kroz slikovite opise prenosi sopstveni doživljaj prolaznosti vremena. Njene zabeleške prikazuju svet koji je istovremeno intiman i univerzalan, stvarajući most između detinjstva, sećanja i mesta koja ostaju u pamćenju. Tekst je dragocen zapis o atmosferi jednog vremena, spoj umetničke refleksije i dokumenta, koji današnjim čitaocima otvara vrata u sliku našeg grada kakav je nekada bio.

SEPTEMBARSKI DANI  (1981)  – odlomak

Ući u nečiju kuću, u tuđoj zemlji, uvek je povlastica. Na ovom proputovanju dodelili su mi nekoliko dana boravka u jednoj porodici u Kanjiži. Žitelji ove kuće, koju su sami s ljubavlju osmislili i izgradili, divili su se Beketu i Kamiju. Pošto su imali priliku da putuju u mnoge delove sveta, uveravali su me da ih ništa ne ispunjava tolikim spokojstvom kao njihovo rodno mesto na obali Tise, i kuća koju od mirisne reke deli samo usko dvorište iza zida. Kod njih sam najzad mogla da opipam stari mađarski nameštaj od ružinog drveta. Govorili su mi o sinu slikaru, i o ocu koji je upoznao Francusku još 1914. i godinama se tamo bavio krojačkim zanatom.

Potom je red došao na Suboticu.

Piščeva kuća smeštena je negde u predgrađu. Naše vozilo dugo se kotrljalo zemljanim ulicama. Male kuće nestajale su iza stabala voćaka – reč je o malim baštama, a ne o prostranim voćnjacima, koje na mnogim mestima razbijaju jednoličnost kukuruzišta. Kola se zaustavljaju. Pisac i njegova žena čekaju nas na kapiji pobočnog drvoreda. Posle srdačne dobrodošlice zatičemo se u majušnom salonu čiji su zidovi prekriveni slikama. Nagomilanost slika, čipkastih zavesa, vezova na foteljama, zlatnog poslužavnika i posuđa stvara osećaj skučenosti. U toj teskobi, gotovo primorana, gledam pejzaže i aktove – naslikana tela zaustavljena u pokretu.

Prilazi mi domaćin, pisac, ponosno ističući da su mnoge od slika nabavljene u Palati Druo. U razgovoru se priseća Pariza. Otvara prozor koji gleda na baštu, ali bliska stabla zaklanjaju vidik, skrivajući dubinu i prostranstvo. Dok sam maločas prolazila baštom, zapazila sam dva ili tri divna dunjina drveta u punoj zrelosti.

Domaćin radi za jedne gradske novine i vodi humorističku rubriku. Govori o svom sinu, čudesnom pijanisti... Kao da kuća i sve oko nje nisu dovoljni da potvrde njegov identitet, pitam pisca gde su mu knjige. On ustaje, juri, nestaje, vraća se sa pet-šest zbirki strogih, pomalo neobičnih omota. Nastavljamo da razgovaramo o inspirativnim jutrima, o sinu muzičaru, i tako u krug. Pokazuje mi ostale prostorije u kući, u kojima težak nameštaj još više sužava prostor. Jedino prijatno mesto ostaje ovaj salon, koji bi mogao da se smatra nekadašnjim kabinetom: ukusno sklopljen, umirujući. Razmenjuju se zdravice. Domaćica donosi kafu...

Pri odlasku, u vrtu berem žutu, kvrgavu dunju. Vrućina uzmiče pred slabim vetrom koji nagoveštava prijatan dan na obali Palićkog jezera. Obredni čin je završen: poseta stranih gostiju jednom od članova Zajednice pisaca u drevnom gradu Subotici.

*

Danas, nekoliko meseci kasnije, dok iščitavam stranice svog dnevnika, sećam se vrta u predgrađu zagušenog drvećem, kuće koju ništa ne razlikuje od drugih osim onog salona s opijajućim komforom i zidovima preopterećenim slikama. Sećam se i polica biblioteke u Kanjiži, knjiga prekrivenih plavim papirom, gde svetlost čini da hrbatina prelazi u sivo. Na mramornoj ploči urezuju se imena pisaca umrlih tokom minulih godina – lista je sve duža, jer mnogo je pisaca u Vojvodini, kao što je i ruža i suncokreta.

Borivoj Vujić