Znamenite ličnosti Subotice: Radomir Konstantinović - ,,Filosofija palanke"

SEDMI OBLAK

U kasno popodne, nakon poslednjeg zvona za niže razrede osnovne škole, tri devojčice pođoše ka igralištu u parku velikog grada. Bile su približnog uzrasta, na sličan način odevene i očešljane. Smeh im je bio glasan, razgovor živ, a korak skakutav, pun ljupkosti koja krasi gotovo sve što je mlado. U parku su zbacile ružičaste torbe sa ramena i pohrlile ka ljuljaškama.

Tek tamo, u igri, posta vidljivo koliko se razlikuju.

Najstarija i najmlađa bile su sestre. Poznavalo se to po stasu i crtama utisnutim u meka dečja lica, dok su im naravi bile poput jutra i večeri. Starija se grčevito držala da ne padne sa ljuljaške, uvlačila je glavu među ramena i osvrtala se kao da strepi da će neman iz oblaka spustiti kandže na nju. Mlađa se zaletala i odbacivala iz sve snage, a onda bi, kada ljuljaška dostigne najvišu tačku, ushićeno raširila ruke.

Treća devojčica se nije ljuljala, samo je sedela u ljuljašci i posmatrala: park, drugarice, ptice koje su preletale i ljude koji su prolazili. Sve je bilo na svom mestu, šareno i užurbano, isto kao bilo kog dana. Bistri pogled joj se, ipak, kratko zadržao na licu dečaka koji je nju i drugarice pratio od školskog dvorišta. Ni on se nije igrao. Strpljivo je čekao da se smrači dovoljno da sestre podignu torbe i krenu kući. Gledao je za njima dok nisu zamakle i tek tada se odvažio da se sam zaljulja.

Bistrooka devojčica mu se osmehnula.

— Ta ti ljuljaška ne valja, desna je bolja.

Dečko je oklevao. Ne zbog ljuljaške. Odmah je seo u desnu. Stvarno je delovala čvršće, nije škripala niti letela ukrivo.

— Zovem se Miljana.

Odgovorio je osmehom i prihvatio pruženu ruku. Niz sličnih susreta usadio mu je oprez, ali ona nije odustajala.

— Ti nisi odavde? — pitala je.

Odmahnuo je glavom. Teško je početi, bez obzira na broj i ishod prethodnih pokušaja.

— Danas sam te videla u dvorištu. Idemo u istu školu.

— Ne baš. Dolazim iz velike daljine.

Mora se početi. Negde, nekako, bilo kako.

Miljana se slatko smejala kada je izgovorio svoje pravo ime — mnoštvo grlenih glasova, koje ni nakon više pokušaja nije uspela da ponovi.

— Ime moje planete može se prevesti kao Sedmi Oblak — rekao je.

— A tvoje ime?

— Prevod ćeš znati kad me bolje upoznaš.

— I kako si ti pao ovde sa Sedmog Oblaka?

— Nisam pao. Došao sam da sa umiruće planete spasim što se spasiti može.

— Umiruće?

— Zemlja grabi ka svom kraju. Nemamo moć da to zaustavimo, ali činimo koliko se učiniti može. Ima mnogo naših poslanika. Ja sam zadužen za ovdašnji narod.

— Imaš bujnu maštu!

Miljana se smejala, ali joj se u oku nazirala najdublja ozbiljnost i pažnja.

— Na Sedmom Oblaku nema maštanja. Mi uvek kažemo istinu. Ništa ne izmišljamo i to je najveća prepreka nastojanju da izbavimo nekoga od vas.

— Ali, maštanje nije isto što i laž!

— Postoji početna greška, nešto kao ispuštena petlja u tkanju ljudskog sveta. Na laži je zasnovan, izmišljotine ga održavaju i na kraju će se raspršiti u nestvarnosti. Možda misliš da su pretnja ratovi, zagađenje ili zlokobni rasporedi zvezda? Ne. Život je jači od materijalnog zla, ali je unapred poražen od želja i fantazije. Ljudi će nestati zato što, na štetu postojećeg, vole ono čega nema. Ne svi. Nadam se, ne i ti.

Na Miljaninom čelu se pojaviše nabor i senka.

— Nisam sigurna da ubuduće neću izreći nijednu laž!

Dečak se na to zaljulja i oduševljeno pljesnu rukama.

— Iskrena si. Možeš postati jedna od nas.

— Zašto ja?

— Ti si moj izbor. Kada sam prvi put dolazio na Zemlju, nisam poznavao ovdašnje prilike, pa sam išao kod moćnika i istaknutih ljudi. Bio sam na dvoru Dušana Silnog, sedeo za carskom trpezom...

— Sad se šališ, zar ne? — ciknu Miljana. — Naš jedini car je živeo davno...

Hitro se u sebi preslišala i dodala:

— U četrnaestom veku.

— Putovanje kroz čovečansku istoriju nije posebno zahtevno za nas. Sad izgledam kao dete, ali to ni izdaleka nije moj pravi lik.

Zaškiljio je kao da prebire po vekovima. Iz očiju mu je postepeno isticala boja, postajale su prozirne kao gorski potok, a ujedno i hladne i tvrde kao led. Tuđinske.

— Za cara sam bio trubadur i baš smo se fino narazgovarali. Učen čovek, pametan. A tek njegova carica! Uzvišena duša. Zaradovao sam se misleći da ću, pošto pridobijem vladare, lako naći put do naroda. A onda sam Silnog upozorio na slabosti njegovog carevanja. Rekoh da ne valja što moć i sve počasti daje najbližima. Ljudi su odani njemu, ne carstvu, pa ako njega ne bude na svetu — neće mnogo ni od carstva ostati.

— A on?

— Umalo da mom telu smakne glavu sa ramena. Izbavio me je Pribac, carev drug iz mladosti, dosetkom da luda glava nije seme zemlji, te da je manja šteta ostaviti je gde je izrasla. Nasamo mi se još narugao i dodao da vladari sebe ne vide kao smrtnike, te da nema dobrih namera koje bi opravdale razgovor o njihovom umiranju.

— Zar su te mogli ubiti?

— Mogao sam ostati bez tela, go u tuđini, ali me je Pribčev humor poštedeo te neprijatnosti. Uvideo sam da šala ima izuzetnu moć u ovom svetu. Pošao sam dalje, pravo kod čoveka od duha, poznatog komediografa. On me je ismejao grđe nego Pribac. „Bog s tobom, sinko“, rekao je, „pa zar da u mojim godinama počnem istinu govoriti! Prvo bi mi rođena žena oči iskopala. Posle bi me dohvatile i ostale! Još bi se svi smejali — meni, ne onome što sam pisao. Nego, da poveriš ti taj svoj čemer kome ozbiljnijem? Lekaru, možda popu? Ili popadiji, a? Liči mi da više voliš popadiju.“

Miljana uzdahnu.

— Šta si dalje radio?

Dečak se uozbilji i načini grimasu kao da mu je mušica, napast koju je dugo vijao, napokon drsko sletela na nos.

— Obratio sam se najvećem naučniku. Taj je, srećom, bio neženja, nije se imao koga bojati. A tek on me je stvarno razočarao.

— Kako, čime?

— Svoje se senke plašio, krio je i šifrovao otkrića da ih glupaci ne koriste za samouništenje. Tako je malo verovao ljudima, a opet mu je bilo žao da se poubijaju, zamisli! Odgovorio mi je da je za njega prekasno i savetovao da potražim biće detinje nevinosti ako hoću da mi se samo istina govori.

Miljana lagano ustade sa ljuljaške.

— I šta će biti sa tim bićem — ako ga nađeš?

— Vratićemo se na Sedmi Oblak.

— Misliš: ti ćeš se vratiti, a dete ćeš odvesti? Zauvek, pretpostavljam.

— Da. I neće nam nedostajati ovo živo groblje gde se istina samo u šali govori, a najpametniji ne smeju da zucnu od tupih i silnika što propisuju i sprovode laž!

— Kako to misliš: groblje? Zašto groblje?

Dečak je ćutao.

— Reci mi, poslaniče sa Sedmog Oblaka, šta će biti sa onima koji nisu za tvoju planetu?

Nije odgovorio.

— Da li je prećutkivanje laž?

— Zna se da kraj dolazi.

Miljana prebaci ružičastu torbu preko ramena.

— Može biti — rekla je. — A sad izvini, čekaju me.

Poslanik sa Sedmog Oblaka skoči iz ljuljaške i potrča za njom.

— Ko čeka? Ko uopšte mari gde si ti? — vikao je.

— Čekaju me… Toliko njih me čeka. Moja porodica, mnogi ljudi…

— Kakva porodica, mala, pa ti i ne znaš ko su ti roditelji, čemu ta laž? Da postoji iko ko bi tebe čekao, otišla bi kući kad i tvoje drugarice.

— Tačno je da nemam roditelje, a ja i ne mislim na njih. Čeka me porodica koju ću napraviti, ona o kojoj sam oduvek maštala.

(Nataša Milić je autorka zbirke kratkih priča „Zaustavljeni sat“. Njene pesme i priče, uglavnom iz oblasti fantastike, objavljivane su u brojnim zajedničkim zbirkama i časopisima. Godine 2018. osvojila je prvu nagradu na konkursu banjalučke „Specijalne biblioteke za kratku priču“ , 2022. godine prvu nagradu Udruženja nezavisnih pisaca Srbije i uredništva biblioteke „Vertikale“ za kratku priču, a 2024. godine treću nagradu na konkursu „Milutin Uskoković“ za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku. Rođena je u Beogradu, gde i danas živi i radi.)