Nauka i film: U senci viših dimenzija?

Nauka i film: U senci viših dimenzija?

Živimo u svetu koji nam deluje potpuno prirodno, opipljivo i logično. Svakog dana se krećemo kroz tri dimenzije prostora. Idemo levo ili desno, napred ili nazad, penjemo se gore ili silazimo dole, dok nas vreme neumoljivo gura napred. Za naš mozak, to je cela stvarnost. Ali šta ako je sve što vidimo, od zrna peska do najudaljenijih galaksija, zapravo samo senka nečeg mnogo većeg? Šta ako je naš trodimenzionalni univerzum samo jedan tanak list papira koji pluta u prostranoj, višedimenzionalnoj sobi koju fizika naziva hiperprostor? Ova revolucionarna ideja, poznata kao teorija o svetovima na branama (Braneworlds), više nije samo rezervisana za autore naučne fantastike.  

Prema teoriji struna, sve čestice u svemiru su zapravo sićušne niti koje vibriraju. Čestice koje grade nas, naše kuće i svetlost kojom vidimo, imaju otvorene krajeve. Ti krajevi su čvrsto zalepljeni za naš trodimenzionalni svet (našu „branu“). Mi smo, slikovito rečeno, dvodimenzionalni crteži na onom listu papira sa početka priče. Ne možemo da poletimo u „sobu“ viših dimenzija jer nas zakoni fizike drže prikovanim za podlogu. Čak ni svetlost ne može da napusti papir, zbog čega je hiperprostor za nas potpuno nevidljiv.

Međutim, čestica koja prenosi gravitaciju (graviton) nema krajeve. Ona je zatvorena nit, poput gumenog prstena. Pošto nije zalepljena za naš list papira, ona može slobodno da odleti u veliku sobu viših dimenzija. Kada merimo gravitaciju na Zemlji, mi osećamo samo njen mali, oslabljeni deo koji je preostao na našoj brani. Većina njene snage je odlutala negde drugde.

Ovaj koncept je fantastično oživeo na filmskom platnu u remek-delu Kristofera Nolana, Međuzvezdani (Interstellar). Kada glavni junak Kuper upadne u crnu rupu i završi u misterioznom teseraktu, on se zapravo nalazi u hiperprostoru. On očajnički pokušava da viče i upali svetlo kako bi poslao poruku svojoj ćerki kroz vreme, ali zvuk i svetlost ne mogu da prođu kroz zidove dimenzija, jer su zarobljeni na brani. Jedino što uspeva da probije barijeru prostora i vremena jeste gravitacija. Guranje knjiga sa police i pomeranje kazaljke na satu pomoću gravitacionih talasa u filmu nije bila samo jeftina holivudska magija nego matematički precizna demonstracija moderne fizike.

Ako je teorija o branama tačna, implikacije su zapanjujuće. To bi značilo da na samo delić milimetra od nas, u pravcu koji naš mozak ne može ni da zamisli, možda pluta drugi univerzum. To bi značilo da je tajanstvena tamna materija koju očajnički tražimo zapravo obična materija sa susednog lista papira, čiju svetlost ne vidimo, ali čiju gravitaciju osećamo kako se preliva u naš svet. To bi čak značilo da je naš Veliki prasak bio silovit sudar dve membrane u hiperprostoru koji je stvorio sve što danas znamo.

Nauka se danas nalazi na ivici provalije između onoga što možemo da dodirnemo i onoga što tek počinjemo da naslućujemo. Potraga za višim dimenzijama podseća nas na to koliko smo mali, ali i koliko je ljudski um moćan kada pokušava da mapira nevidljivo. Možda zaista živimo na tankoj membrani stvarnosti, ali naša radoznalost je ta koja lagano počinje da proviruje sa druge strane papira.

Borivoj Vujić