Subotički pisac Dejan Petrović u potrazi za večnim pitanjima


Smrt je jedna od retkih izvesnosti ljudskog života, ali upravo zbog toga vekovima podstiče pitanja na koja još uvek nema konačnih odgovora. U knjizi „Dokazi večnosti“ Dejan Petrović nastoji da prikaže različita istraživanja, iskustva i svedočenja koja dovode u pitanje materijalističko shvatanje čoveka kao bića čije se postojanje završava smrću tela. Knjiga se bavi iskustvima bliskim smrti, hipnotičkom regresijom, samrtničkim vizijama i slučajevima koji su decenijama privlačili pažnju istraživača poput Ijana Stivensona. Petrović svoja razmatranja zasniva i na delima Rejmonda Mudija, Keneta Ringa, Elizabet Kibler-Ros, Brajana Vajsa i Vladete Jerotića, autora koji su svojim radovima obeležili savremene rasprave o životu posle smrti i pitanju opstanka ljudske duše.


Pored građe koju donosi, ovu knjigu zanimljivom čini i pitanje koje se provlači kroz čitav tekst: da li čovek predstavlja isključivo materijalno biće ili u njemu postoji duhovna dimenzija koja nadživljava fizičku smrt?

Autor ovoj temi pristupa lično i sa vidljivom intelektualnom radoznalošću. Bez obzira na to da li će čitalac prihvatiti zaključke koje knjiga sugeriše ili će prema njima ostati skeptičan, teško je poreći da je reč o delu koje podstiče na razmišljanje. U vremenu kada se pažnja često rasipa na prolazne sadržaje i svakodnevne brige, ovakve knjige vraćaju nas pitanjima koja se nalaze u samom temelju ljudskog iskustva - prolaznosti, smislu i mogućnosti da ljudsko postojanje ne završava granicama fizičkog života.

Dejan Petrović

O autoru knjige:

Dejan Petrović, rođen 1969. godine u Subotici. Po obrazovanju profesor srpskog jezika i književnosti, proveo 23 godine radeći u prosveti. Trenutno se bavi online pisanjem. 


Pripremio: Borivoj Vujić, urednik Nove Rukoveti

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Poetski triptih Ljiljane Žegarac Tenjović

Слика
slika: Gustav Klimt VRT MOG DETINJSTVA     Odrastah samotno, u selu ravničarskom, međʼ brezama, bagremovima i jablanovima, međʼ voćkama, žitom i rastinjem bujnim… Nežno milovanje trava, poljupci napupelih cvetova baštenskih, lelujavi pozdravi plamenih bulki sa uzvišice blage iščekivahu me svakog jutra kao dar svagdanji drugara mi milih, kao zorom orošena detinjih snova lepota.     Vila bejah međʼ življem i plodovima zemlje ravničarske –  sa pticama razgovarah jutarnjim i voćkama rascvetanim; u malinjaku, u žalosti kakvoj, bol i teskobu stišavah tajno, a grudu zemlje, tek uzorane, privijah nežno na nedra, kao majka čedo svoje…  Kraljica bejah carstva večno osveštanog čistotom duše dečje, vazda blagorodnom i umilnom. S proleća svakog krunice bagremova, radosne i bele, kao rukom Bogorodičinom posvećene, vaskrsavahu pred detinjim okom predočavajuć’ obnavljanje večno sile života što iz semena malenog raskošno drvo će da rodi. Rumeni cvetovi razigranih bulki,...
Прикажи све

SUBOTICA, KESTENOVI, KIŠ ... "LA PART DE DIEU"

Слика
U prostranstvu sećanja na grad i književnost, povremeno se pojave dela koja ponovo otvaraju vrata prošlosti i podsećaju nas da traganje za korenima umetnosti nikada nije završeno. Moj "prvenac" u bavljenju savremenom književnošću, posvećen je piscu Bošku Krstiću i njegovom delu "Potraga za ulicom divljih kestenova – Subotičke uspomene (na) Danila Kiša". Jesenji prizor — kestena i vetrova koji prizivaju Kišove "Rane jade" — povezan je sa Krstićevim književnim putovanjem u potragu za Kišovom rodnom kućom u Subotici. U toj potrazi prepliću se život i književnost, dokument i snoviđenje, realno i nadrealno, stvarajući prostor u kojem pisac postaje i tragač i predmet sopstvenog istraživanja. Tekst, prvobitno objavljen 2001. godine u časopisu "Književnost", a kasnije uvršten kao predgovor drugom, proširenom izdanju Krstićeve knjige (2007), predstavlja značajan svedočanski i interpretativni zapis o jednoj epizodi koja je u temelju subotičke kulturne i ...
Прикажи све

Svetislav Hadnađev: ,,Luna park“

Слика
LUNA PARK Glava I Na putu do škole – Mrmlj – gunđao je Aleksandar dok je tražio telefon da utihne dosadnu melodiju koja ga je svakog jutra budila pred polazak u školu – joj, tek je ponedeljak, mrzim školu, neću da idem.  – Hajde, ne davi – šaputala je Bela iz susedne sobe – ustaj. – Blago tebi – odvrati Aleksandar – ti ideš tek popodne. Joj što je dosadan, ni brige ni pameti, pomisli Bela, samo su mu robotići i transformersi u glavi.   – Ajde, kreći već jednom. Aleksandar je nevoljno ustao iz kreveta, odvukao se u kupatilo da se umije i opere zubiće, obukao pripremljenu odeću, nabacio torbu na ramena, usput poluglasno komentarišući: "Koji je majmun smislio da vučemo po tri knjige iz svakog predmeta, pa još i svesku, juče sam merio torbu, ima osam kila, a ja jedva dvadeset. Bljak". Aleksandar i Bela su bili naučeni da sami ustaju, dan ranije bi se spremili za školu. Od malena je tako: otac radi noćnu smenu i ne stiže na vreme kući, a majka veoma rano kreće, a kasno stiže. ...
Прикажи све