Milutin i Dragutin

Pod pojmom robota danas se uglavnom podrazumevaju mašine programirane da samostalno ili polusamostalno obavljaju određene zadatke. Njihova istorija je, međutim, mnogo starija od savremenih računara, čipova i veštačke inteligencije. Od prvih mehaničkih automata, preko Leonardovih gvozdenih vitezova i japanskih karakuri-lutaka, čovek je pokušavao da stvori biće koje će se kretati, reagovati, izvršavati zadatke i, barem prividno, učestvovati u svetu ljudi.

Savremeni roboti više nisu samo tehnička igračka ili eksponat iz laboratorije. Oni rade u fabrikama, bolnicama, skladištima, domovima za stare, školama i svemirskim misijama. Mogu da prepoznaju lice i glas, prenesu predmet, pomognu čoveku pri kretanju, odgovore na jednostavna pitanja, pa čak i da ostave utisak sagovornika. Zbog toga se danas govori o „društvenim robotima“, mašinama koje nisu napravljene samo da obavljaju fizički posao. One sada učestvuju u komunikaciji i pokušavaju da proizvedu osećaj bliskosti, saradnje i poverenja.

U tom svetlu, najava da će roboti Milutin i Dragutin biti deo programa na subotnjem političkom skupu i zaigrati Moravac mogla bi se posmatrati kao zanimljiv znak vremena. Tehnologija je, izgleda, pronašla svoj lokalni izraz. Humanoidni robot više nije samo simbol budućnosti. Može postati i deo folklornog programa, ukrašen šajkačom i uklopljen u atmosferu masovnog okupljanja.

Sama ideja robota koji igra narodno kolo ne mora biti ni loša ni besmislena. U nekom drugom kontekstu, ona bi možda bila simpatičan spoj tehnološke radoznalosti, tradicije i zabave. Ali kada se pojavi kao deo političkog spektakla, prizor dobija i drugo značenje. Robot je, naime, savršen učesnik takvog događaja: ne kasni, ne postavlja pitanja, nema dileme, ne razmišlja i ne napušta unapred zadatu koreografiju.

Upravo tu počinje blaga ironija cele scene. Dok se savremeni svet pita da li će veštačka inteligencija jednoga dana postati previše samostalna, da li će nadmašiti čoveka i početi da donosi odluke koje ljudi više neće moći da kontrolišu, domaća stvarnost nudi drugačiju sliku. Kod nas je robot bezbedan: zna svoje mesto, nosi ono što mu se stavi na glavu i igra kada (i šta) mu se kaže.

Borivoj Vujić