Boško Krstić: ,,Kako umiru knjižare”

Gradska knjižara ,,Danilo Kiš” na glavnom subotičkom trgu otvorena je na mestu predratne ekskluzivne prodavnice ,,Bali"(Armina Rota) za trgovinu obućom, šeširima, rubljem i galanterijom. Negde je, srećom, odlučeno da stara Rotova prodavnica postane reprezentativna knjižara novog preduzeća ,,Napredak“ osnovanog 1947, a s obzirom da ni vreme obnove i izgradnje nije moglo bez starih kadrova - za poslovođu je angažovan stari predratni knjižar Marko Tikvicki. Subotičani skloni da svemu daju pravi naziv, knjižaru Napredak 1 prozvali su jednostavno ,,Tikvicki“.

Knjižara je nasledila lep nameštaj iz stare Rotove prodavnice, kao stvoren za redove knjiga od poda do visokog plafona. Oko tri stotine dužnih metara polica u trinaest redova obloženo je najboljim furnirom, obrađeno tehnologijom starih majstora, ivice ukrašene rezbarijama u drvetu po ugledu na ,,alt deutsch“ parket je rađen za ,,od sada pa do večnosti“. Prostoriju po sredini pridržavaju dva stuba obložena drvetom u istom stilu i brušenim ogledalima koja skrivaju dva tajna prostora, između nevidljivih stubova i zida su dva unutrašnja prozora kroz koje se iz drugog dela knjižare vide ulazni deo i izlozi. Nekoliko pultova u istom stilu služe delom kao izložbeni prostor, a delom kao blagajna i administracija. Iz glavne prostorije ulazilo se kroz mala vrata u prostrani magazin. Ko je pravio nameštaj prodavnice, do danas nije otkriveno.

Krajem pedesetih, kada se Tikvicki već spremao za penziju, u knjižaru je stigao šegrt koji je skrivao da nosi naočare jer je sanjao da postane centarfor u fudbalskom klubu ,,Sever“. Nije se naslućivalo da je naslednik Tikvickog već stigao u knjižaru ,,Kod Marka“, koja će jednom promeniti ime u ,,Kod Mirka“. Šegrt Kovač završio je trgovačku školu, postao centarfor i sav raspolućen između dve ljubavi – fudbala i knjižare – otišao u vojsku. Sudbina, zapravo jedan vojni kamion koji je izgubio kontrolu, presekla je njegovu dilemu: mesecima je lečio povređenu nogu i zauvek ostao u knjižari.

Kako je knjižar Mirko Kovač vodio knjižaru?Sedeo je u fotelji okrenut ulaznim vratima s preciznim ,,radarom“ kad treba da ustane i priđe s neodoljivim trgovačkim šarmom i obaveznim dvojezičnim ,,izvolite“. Svakom potencijalnom kupcu u tom slučaju najgora varijanta je bila da ništa ne kupi. Dosledno, bez izuzetaka, držao se pravila da je kupac uvek u pravu, a posebno kada nije. Da je za to ponekad potrebna neverovatna snaga uverio sam se i sam nekoliko puta kada sam u vreme kampanje udžbenika umesto njega podizao telefonsku slušalicu. Dolazilo mi je da ponekim sagovornicima zatražim adresu da se oči u oči razjasnimo da li sam zbilja ja kriv što su knjige skupe, što još nema matematike, što je prodat komplet udžbenika kada je cenjeni kupac zakasnio samo deset dana, da je jasno zašto ova zemlja propada (jasno, zbog mene), da je pre rata (kojeg?) bilo bolje, i oko ostalih bedastoća. Obično me je spasavao Kovač, koji je uspevao da posle moje konverzacije razjarenom kupcu odgovori na sva postavljena pitanja.

U tajnim vitrinama sakrivenim ogledalima čuvao je specijalno naručene knjige, rezervacije, poneki biser, otvarao je ta vrata kao trezor narodne banke. Dobiti knjigu iz ovog skrovišta bila je čista privilegija i dokaz da ste ,,nešto“ u ovoj knjižari. Knjižari su izdavači davali knjige u komisionu prodaju čak i onda kada su od svih tražili da im plaćaju unapred, besprekorno je negovala decenijske veze s izdavačima širom stare zemlje i kupcima, pa su je i jedni i drugi smatrali svojom. Pored toga što je brižljivo vodila brigu da se na njenim policama nalaze knjige na srpskom i mađarskom, a u poslednje vreme i hrvatska izdanja, posebno zavičajna literatura, jedna od najvećih knjižarskih kampanja su joj bili udžbenici. Godinama se većina subotičkih učenika ovde snabdevala školskim knjigama. Malo je Subotičana koji u nju bar jednom nisu kročili, neki dolaze stalno. Za mnoge naše u svetu dolazak kući značio je i posetu ovoj knjižari.

Fasada joj je značajnije obnovljena osamdesetih godina: arhitekta Ante Rudinski je pred njom podigao šest korintskih stubova, kako i priliči hramu. Kada je 4. novembra 1993. pesnikinja Marija Šimoković pokrenula u knjižari tribinu nazvanu po čuvenom Rembrantovom delu ,,Noćna straža“, s ,,Napretkovim“ rukovodstvom se dogovorila i dala joj novo ime – ,,Danilo Kiš“. Knjižaru su napunili poznati pisci i ljubitelji knjige, ali…

,,Napredak“ se polako gasio, a police praznile. U isto vreme je zatvorena i Nolitova knjižara u Gradskoj biblioteci, Forumova na Korzou, i sve je vuklo na crne misli da će i u Subotici, kao u većini gradova u zemlji, ostati papirnice, a knjižare nestati.

Zgodno se poklopilo: ljubitelji knjige i književnici su podigli glas, to je na pravi način čula ondašnja opštinska samouprava, s Mirkom Kovačem formirana je nova firma Gradska knjižara ,,Danilo Kiš“ sa posebnim statusom (bez najamnine) i sve krenulo nabolje. Prodavnica je po projektu arhitekte Gordane Vujnović obnovljena, dobila novi sjaj i učvrstila svoju nezvaničnu titulu znamenitosti grada. U jednu od unutrašnjih vitrina postavljene su gipsana bista Danila Kiša (rad Eržebet Vajl) i njegova fotografija iz dečijih dana u rodnoj Subotici, a u drugoj Kišova fotografija iz Pariza. Kad uveče Mirko Kovač zatvori radnju, upali mali reflektor uperen na parisku fotografiju Danila Kiša, pa noću izgleda da je pisac sam u knjižari, u svojoj kući.

Pored neprekidnih književnih i drugih konsultacija u tri fotelje u centru knjižare, ovde su se održavale i ugodne književne žurke za dvadeset-trideset učesnika (što je određeno brojem stolica), koje su se obavezno završavale nezavršavanjem, jer se još dugo uz piće nastavljala započeta priča, a počinjale nove. Tajni program u knjižari počinjao je posle zatvaranja. Jedan po jedan stizali su ovde dobro upućeni gosti a često i poneki novi, pa su se ponekad duboko u noć apsolvirane ničim najavljene teme. Tajni red ljubitelja slova i reči, i Subotice.

Na fotografiji: knjižar Mirko Kovač (2019). Preminuo 6. decembra 2020, a njegova knjižara 2023.

Odlomak iz teksta ,,Kako umiru knjižare“, autor Boško Krstić (književnik i novinar, dugogodišnji urednik časopisa ,,Rukovet“) izvor: Vreme

pripremio: Borivoj Vujić