Tekstovi i poezija

Prema hipotezi simulacije, sve što doživljavamo, celokupan stvarni svet oko nas, zapravo je kodiran od strane inteligentnog bića, a mi smo deo tog koda.  Ako odbacimo sumnju na ove pretpostavke, možemo razmišljati u pravcu da ideja jeste neobična ali nije kontroverzna. Hipoteza simulacije pretpostavlja postojanje drugih nivoa stvarnosti, gde neko ili nešto kontroliše ono što verujemo da su zakoni prirode i naša stvarnost. Znamo da zakoni prirode predstavljaju matematičke modele tako da nećemo pogrešiti ako tvrdimo da Univerzum samo izračunava već zadate obrasce. Verovanje u sveznajuće biće koje stvara svetove ali iz nekog razloga ostaje skriveno od nas, uobičajen je element monoteističkih religija, dok kod onih koji veruju u hipotezu simulacije postoji tvrdnja da se njihov koncept može dokazati razumom, pa i naukom. Ako je neka druga civilizacija dostigla neslućen nivo razvoja u tehnologiji, ne postoji sumnja da može veštački stvoriti virtuelni svet u kojem postoje protagonisti, ka...

Ideja o Zemlji kao živoj planeti prisutna je u različitim oblicima gotovo kroz čitavu istoriju čovečanstva. U grčkoj mitologiji, drevna boginja Zemlje i personifikacija same planete, nazvana je Geja. Ovu ideju o Zemlji, kao brižnoj negovateljici svih bića, osim u Grčkoj, pronalazimo i u drugim tradicijama. U Južnoj Americi susrećemo se sa Pačamamom, u sumersko-vavilonskom predanju sa Aruru, dok u rimskoj mitologiji nailazimo na pojam Terra Mater. Mnogi procesi na Zemljinoj površini ključni su za uslove koji pogoduju životu. Oni zavise o međudelovanju živih bića, mikroorganizama i anorganskih elemenata. Naučna istraživanja hipoteze o Geji usredsređena su na opažanje načina na koji biosfera i evolucija oblika života pridonose stabilnosti globalne temperature, saliniteta okeana, kiseonika u atmosferi itd. Izvornost ove hipoteze oslanja se na proceni da se samoregulaciona ravnoteža aktivno pokušava uspostaviti sa ciljem održavanja optimalnih uslova za život, čak i kad joj preti neki zemalj...

Još je Galileo Galilej uočio da je kretanje stvar referentnog sistema, odnosno da nema razlike između mirovanja i kretanja ravnomernom brzinom. Zbog toga i ne primećujemo kruženje Zemlje oko Sunca ili njeno kretanje oko sopstvene ose. Ovaj relativizam ubrajamo u klasični svet fizike gde u skladu sa zdravim razumom obitava objektivan, vidljiv svet, koji funkcioniše na jasan i logički način sa precizno formulisanim matematičkim jednačinama. Ovakva fizička realnost postoji nezavisno od nas. Naša tela su i sama deo tog sveta pa shodno tome se razvijaju po isti principima. Sve radnje su u skladu sa ovim jednačinama bez obzira kako se mi osećamo ili mislimo da svesna volja utiče na naše ponašanje. Izgleda da takva slika leži u pozadini najozbiljnijih filozofskih argumenata u vezi sa prirodom stvarnosti, naših svesnih percepcija i naše očigledne slobodne volje. Za mnoge je pojam kvantne fizike, koja se uspostavlja negde u prvoj četvrtini XX veka, značila stvaranje nejasnih principa na nivoima...

Psiholozi poput Sigmunda Frojda i Karla Gustava Junga uticali su na pojedine umetničke pravce XX veka, posebno na nadrealizam i apstraktni ekspresionizam. Džekson Polok (1912 - 1956) poznati američki slikar i jedan od najistaknutijih apstraktnih ekspresionista tog perioda, pokazivao je veliko interesovanje za Jungova dela. U početku svoje umetničke karijere bio je inspirisan mitovima. Slike pune kolorita koje je stvarao podsećale su na umetnost američkih domorodaca i meksičkih muralista. Najpoznatija slika iz tog perioda nosi naziv ,,Raspeće". Oblici na toj slici su napravljeni od četiri boje: žute, plave, zelene i crvene. One odgovaraju Jungovoj teoriji o četiri osnovne ljudske funkcije, a to su: intuicija (žuta), razmišljanje (plava), senzibilitet (zelena) i emocije (crvena). Još jedna zanimljiva slika iz Polokovih ranih radova je ,,Ptica". U ovom živopisnom delu prikazana je jednooka ptica raširenih krila. Oko se tumači kao simbol samoanalize i umetnikove introspekcije. Mn...

Muzika u filmu Stenlija Kjubrika ,,2001: Odiseja u svemiru" nije samo auditivna i ne prati samo radnju, već čini jednu složenu mrežu značenja koju reditelj šalje publici. Upotreba Štrausove kompozicije ,,Tako je govorio Zaratustra" koja je naslovljena prema istoimenom Ničeovom delu, ukazuje na pojam natčoveka i manifestuje se na početku, kada majmun udarajući kost, upotrebom više svesti shvata mogućnost korišćenja kosti kao oružja. Ovo je istovremeno prelomni trenutak u evoluciji čovekolikog majmuna, jer upravo viši nivo svesnosti i mišljenje jesu elementi koji odvajaju čoveka od životinje. Isti tematski materijal Štrausovog dela zastupljen je i na samom kraju, pri nastanku Zvezdanog deteta, čime se simbolično izražava naredni stepen evolucije ka još uzvišenijem biću - natčoveku i zaokružuje odiseja tj. ceo film. U poređenju sa drugim filmovima, dijalog je slabo prisutan i odvija se između zvuka i slike, tišine i slike. te predstavlja ,,skulpturu" koju treba prethodno uo...

Listajući svoje stare zabeleške, pažnju mi je privukla analiza romana ,,Jadi mladog Vertera" koju sam napisao kao dvadesetogodišnjak. Onako naivno, pristrasno i detaljno sročena, prosto me navela da iznova pročitam ovo Geteovo delo, pokušavajući nekim drugačijim pristupom sagledati filozofske aspekte romana. Možda je dovoljno samo uzeti u obzir vremensku distancu koja je pozamašna, pa da viđenje romana poprimi dvojaku vrednost. Roman je objavljen 1774. godine i predstavlja književno delo u pismima kroz koja upoznajemo unutrašnji svet glavnog junaka.  Može biti čitan kao ispovest ili dnevnik. Te forme se oslanjaju na njegov subjektivan doživljaj sveta. Vizura iz koje saznajemo detalje o događajima, istovremeno je i pripovedna perspektiva mladog Vertera. Čitalac ima uvid u njegova pisma ali ne i u odgovore od prijatelja kome su upućena. Junak ovog romana ima česte promene raspoloženja koje su praćene promenom godišnjih doba. Na taj način je doveden u vezu sa dinamikom prirode, te je...

Svojim stvaralaštvom i delovanjem, Džon Kejdž (1912 - 1992) odbacuje tradicionalne poglede na muziku i umetnost. Ovakvim stavom kao i konceptualnim pristupom ubraja se među pionire eksperimentalne muzike i umetničkog performansa. Kejdž uvodi veliki broj novina u muziku. Na prvom mestu ostvaruje drugačije shvatanje odnosa zvuk-tišina-šum, u kome je tišina zvučanje ambijenta i predstavlja sastavni deo prirode i života. Njegovo najpoznatije delo pod nazivom 4'33" je premijerno izvedeno 1952. godine. Izvođač je sedeo nepomično za klavirom, osim dok je okretao papirne stranice partiture. Vreme je merio štopericom,  početak svakog stava je obeležio otvaranjem klavirskog poklopca, a kraj njegovim zatvaranjem. Dakle izvođač ovog dela ne proizvodi nikakav ton na dirkama, pri čemu se pažnja publike samim tim preusmerava na vizuelno i prostorno. Ova kompozicija ima sve karakteristike performansa i sadrži elemente teatarskog nastupa. Glavni parametri umetničkog performansa sadrže u sebi i...