Tragično lutanje mladog romantičara

Listajući svoje stare zabeleške, pažnju mi je privukla analiza romana ,,Jadi mladog Vertera" koju sam napisao kao dvadesetogodišnjak. Onako naivno, pristrasno i detaljno sročena, prosto me navela da iznova pročitam ovo Geteovo delo, pokušavajući nekim drugačijim pristupom sagledati filozofske aspekte romana. Možda je dovoljno samo uzeti u obzir vremensku distancu koja je pozamašna, pa da viđenje romana poprimi dvojaku vrednost.

Roman je objavljen 1774. godine i predstavlja književno delo u pismima kroz koja upoznajemo unutrašnji svet glavnog junaka. 

Može biti čitan kao ispovest ili dnevnik. Te forme se oslanjaju na njegov subjektivan doživljaj sveta. Vizura iz koje saznajemo detalje o događajima, istovremeno je i pripovedna perspektiva mladog Vertera. Čitalac ima uvid u njegova pisma ali ne i u odgovore od prijatelja kome su upućena.

Junak ovog romana ima česte promene raspoloženja koje su praćene promenom godišnjih doba. Na taj način je doveden u vezu sa dinamikom prirode, te je njegova ličnost u neposrednom i neodvojivom odnosu sa njom. Njegova lutanja predstavljaju oblikovanje svoje unutrašnjosti u spoljni svet, poput efekta ogledala. Pribegava grozničavim noćnim izletima u brda i šume, gde misli da može postići trenutke uzvišenosti i olakšanja. On izjednačava sve ono što je van njega sa sobom, odnosno sa onim što podrazumeva njegov duh. Sva ta kretanja kako spoljašnja tako i unutrašnja, nisu doprinela duhovnom napretku, kao ni formiranju stavova koji bi ga iz izolovanosti vratili pod okrilje društvene zajednice. Tačka sa koje je krenuo na svoje putovanje, ista je ona na kojoj se našao i na kraju svog puta. On, kao i mnogi romantičarski heroji, sebe doživljavaju poput putnika čijoj dinamici života je prostor neophodan. Njegovo telo krči put dok je unutarnji duh taj koji prostor oblikuje.

Neuzvraćena ljubav suština je njegovih patnji. On je pasivan pred ženom koju idealizuje, a sama nodostižnost sve više rasplamsava čežnju i daje joj zamah. Osećanja prema Verteru su deo njenog unutrašnjeg sukoba. Ona ga odbija, što mladog romantika nagoni u polja, brda i šume, gde ga priroda ranjava i svi ti pohodi ostavljaju traga, baš kao što ga i njena odluka duhovno i telesno sakati. To predstavlja jedan vid autodestrukcije i samouništenja što neumitno vodi do tragičnog kraja.

,, Radost je za mene pentrati se po strmini brda, probijati put kroz neprohodnu šumu, kroz živicu koja me grebe, kroz trnje koje me raskida. Bude mi tada lakše! I kad ponekad padnem uz put od umora i žeđi, ponekad, u dubokoj noći, kad pun mesec nada mnom stoji, sednem u šumi na neko krivo izraslo drvo da ranjenim tabanima bude lakše - i onda, iznemogao, miran zaspim!"

Verter, prenaglašeno osećajan junak, nespreman je za promene. Utvara koja je pred njim i slika prirode koju vidi, njegovo je ogledalo. Suočavanje postaje kobno i pred takvim autoportretom posustaje. Iako se ovaj roman oslanja na senzibilitet sličan Žan Žak Rusou, Gete ga dopunjuje motivom mazohizma, gde je samoubistvo na kraju samo poslednji čin i potvrda svega izrečenog.

Ovaj univerzalan i uvek aktuelan roman predstavlja remek-delo nemačke književnosti. Glavni lik je odraz jednog doba, generacije koja je u njemu pronašla sebe i silu talasa svojih osećanja. Odjek njegove sudbine proneo se širom Starog kontinenta, a mladi ljudi su oponašali verterovski govor, ponašanje, način odevanja, dok su nažalost mnogi krenuli u potpunosti njegovim stopama, završavajući svoje mlade živote tragično. Gete kroz lik Vertera prikazuje razum i emociju kao sukobljene i nepomirljive sile gde prednost daje lepoti strasnog postojanja nad racionalnim.

Borivoj Vujić