Tekstovi i poezija

  Pomalo melanholična vizija potopljenog zemaljskog sveta, česta je ideja u završecima mnogih dela naučne fantastike. Takav epilog sa određenom količinom finih poetskih metafora, kao duh sladunjave dekadencije, samo je jedna veština i posebnost umetničke imaginacije konačnog kraja. Sam motiv propasti Zemlje, recimo pod silom opšteg potopa, nije ni nepoznat ni stran kulturnoj tradiciji čovečanstva. Šta više, sam motiv ,,Potopa" vrlo se često iskorištavao u eshatologijama mnogih naroda.  U mitovima uništenja, što govore tekstovi starih naroda; kiše su padale neprekidno dvadeset godina, dok je iz mračnih dubina kuljala podzemna voda, a tlo neumitno propadalo u tamno plavetnilo okeana. U načelu se uvek spašava vrsta ili primerci vrste koji božjom voljom čuvaju seme, vrstu i oganj za neki bolji i pročišćeni svet. Neka stara meksička legenda kaže da je pre ovog našeg sveta postojalo pet pretpotopnih. Prvi od tih nestalih svetova bio je uništen vodom.  ,,Gradovi, sela, polja, ne...

DUŠA Oslobođena, ulazila je u vetar,  u tela što bezglavo jure, u pse, u mačke, u ptice... Obožavala je da ulazi u oblake,  one bele što brzo plove, premeštajući se iz njih  u visoka olistala stabla neraskrčene šume. U vrelim letnjim danima,  ulazila je u sivila nežnih oklopa. U glave potočnih rakova,  tako zureći kroz crne jajolike oči na krajevima vlaknastih pipaka,  osećajući ravnomernu tekuću koprenu svežine  i uhvaćene svetlosti. Pred očima su joj bile  štipaljke obrasle lišajevima. Posmatrala je korake dečaka kako gaze po dnu potoka, gurajući svoje blede šake u vodu. Pomerajući kamenje, hvatali su druge rakove  i onako klizave ih bacali u čuvarke. Kada bi dečak dohvatio kamen  iza kojeg se krilo telo račića u kojem je ona bitisala,  brzo bi ga napustila,  prebacivši se u neko drugo telo koje se bezbrižno  sunčalo na steni. Volela je ulaziti i obitavati  unutar neke amebe,  lepršavo se vrteći u dubokoj ...

POSLEDNJI Poslednji je ležao i osećao kako umire. Smrt je nailazila u talasima poput plime. Nakon sledećeg talasa više ničega neće biti. Podiže glavu i pogled usmeri ka zvezdama. " Još samo malo, da pokušam noćas. Ne smem ostati poslednji. Ne sme sve umreti sa mnom." Glava mu klonu, osta mirno ležati čekajući. Najstariji su hitali sa svih strana. Dolazili su učiti. Znali su gotovo sve što se može znati. Ipak su učili. Počeli su davno pre nego što se Poslednji rodio. Nisu učili razmišljati ni raditi. Učili su osećati. Okupili su se u tišini oko Poslednjeg. Darivali su poklone, koji mu nisu trebali. Imao je sve, osim vremena. Osećali su da moraju iskazati poštovanje. To je ono što su dosad naučili. Ćutali su i slušali ga. " Čovek je kao reka ponornica.  Neuhvatljiv je i nedokučiv. Vuče snagu iz svoje dubine,  iz cele zemlje, a zatim rušeći planine izlazi, širi se  i polako teče noseći život. To nije slabost, to je dobrota,  to je snaga, to je Čovek." Dugo je pričao, c...