POSLEDNJI

POSLEDNJI

Poslednji je ležao i osećao kako umire.

Smrt je nailazila u talasima poput plime.

Nakon sledećeg talasa više ničega neće biti.

Podiže glavu i pogled usmeri ka zvezdama.

" Još samo malo, da pokušam noćas.

Ne smem ostati poslednji.

Ne sme sve umreti sa mnom."

Glava mu klonu, osta mirno ležati čekajući.

Najstariji su hitali sa svih strana.

Dolazili su učiti.

Znali su gotovo sve što se može znati.

Ipak su učili.

Počeli su davno pre nego što se Poslednji rodio.

Nisu učili razmišljati ni raditi.

Učili su osećati.

Okupili su se u tišini oko Poslednjeg.

Darivali su poklone, koji mu nisu trebali.

Imao je sve, osim vremena.

Osećali su da moraju iskazati poštovanje.

To je ono što su dosad naučili.

Ćutali su i slušali ga.

" Čovek je kao reka ponornica. 

Neuhvatljiv je i nedokučiv.

Vuče snagu iz svoje dubine, 

iz cele zemlje, a zatim

rušeći planine izlazi, širi se 

i polako teče noseći život.

To nije slabost, to je dobrota, 

to je snaga, to je Čovek."

Dugo je pričao, celu noć. 

O čoveku, ljubavi, sreći.

Pred sam kraj noći Najstariji od Najstarijih 

kleknu pred njega i upita:

" Poslednji, da li si ti čovek? "

" Ja sam samo Poslednji, ti si čovek, 

 svi ste vi ljudi i zauvek to morate ostati. "

Starac se sa naporom uspravi, 

obuhvati pogledom dvoranu 

punu sjajnih metalnih telesa.

" Ne, nisam poslednji."

I umre smešeći se ljudima.

(2019)