DUŠA

DUŠA

Oslobođena, ulazila je u vetar, 

u tela što bezglavo jure,

u pse, u mačke, u ptice...

Obožavala je da ulazi u oblake, 

one bele što brzo plove,

premeštajući se iz njih 

u visoka olistala stabla

neraskrčene šume.

U vrelim letnjim danima, 

ulazila je u sivila nežnih oklopa.

U glave potočnih rakova, 

tako zureći kroz crne jajolike oči

na krajevima vlaknastih pipaka, 

osećajući ravnomernu

tekuću koprenu svežine 

i uhvaćene svetlosti.

Pred očima su joj bile 

štipaljke obrasle lišajevima.

Posmatrala je korake dečaka

kako gaze po dnu potoka,

gurajući svoje blede šake u vodu.

Pomerajući kamenje,

hvatali su druge rakove 

i onako klizave ih bacali u čuvarke.

Kada bi dečak dohvatio kamen 

iza kojeg se krilo telo račića

u kojem je ona bitisala, 

brzo bi ga napustila, 

prebacivši se u neko

drugo telo koje se bezbrižno 

sunčalo na steni.

Volela je ulaziti i obitavati 

unutar neke amebe, 

lepršavo se vrteći u dubokoj 

tamnoj vodi zdenca.

Tu bi se izležavala i treperala, 

sveža i udaljena od turobnog sveta.

Borivoj Vujić    (2022)