Povodom 91. rođendana Matije Molcera

 

Povodom 91. rođendana Matija Molcera (rođ. 9. maja 1935. u Subotici), jednog od najznačajnijih stvaralaca subotičkog kulturnog prostora, podsećamo na studiju Ljiljane Žegarac Tenjović posvećenu njegovom dramskom prvencu „Felsír a nyugalom / Zaplače spokojnost“.

Molcer je tokom svog višedecenijskog rada delovao kao pijanista, kompozitor, pesnik, prevodilac, slikar, kritičar i publicista. Muzičko obrazovanje završio je na zagrebačkoj Muzičkoj akademiji, usavršavao se u Italiji i Švajcarskoj, a kao koncertni izvođač nastupao širom nekadašnje Jugoslavije i Evrope, istovremeno ostavljajući dubok trag i u književnom i kulturnom životu Subotice.

Drama „Zaplače spokojnost“ nastala je 1971. godine, u vreme Vijetnamskog rata, iz potrebe da se kroz umetnost progovori o zlu, nasilju i moralnom posrnuću čoveka. Podstaknut ratnim zverstvima i iskustvom istorije koja se neprestano ponavlja, Molcer je oblikovao delo čije slike danas deluju gotovo vizionarski, kao anticipacija tragedija i zločina koji će dve decenije kasnije obeležiti i naše prostore.

Studija „Savremena drama savesti i bešćašća“ bavi se upravo tim slojevima Molcerove drame, njenom univerzalnom dimenzijom, kao i elementima avangardnog teatra i teatra poruge duboko utkanim u njegov dramski izraz.

Tekst je objavljen dvojezično, potvrđujući još jednom multijezičnu i kulturnu složenost kojoj je Matija Molcer svojim radom trajno pripadao.

SAVREMENA DRAMA SAVESTI I BEŠČAŠĆA

Matija Molcer: Felsír a nyugalom / Zaplače spokojnost, Autor u saradnji sa Buchbinderei Gabriel Schock, Subotica, 2006.

Pokušavajući da odgovori na pitanje zašto se pisanju drama neprestano okreću oni koji su ime i ugled stekli u drugim oblastima književnosti, to jest šta nagoni pesnike, romanopisce i filozofe da se upute u pozorište, ugledni teoretičar pozorišta i pozorišni kritičar Jovan Hristić (1933–2002) dao je precizan odgovor: drami se uvek okreću oni koji imaju da kažu "nešto presudno i spasonosno za čoveka". Jer jedino je "drama u stanju da čoveka i njegove postupke stavi u okvire u kojima oni dobijaju svoj najdublji smisao, pravu vrednost i najširi značaj. Drama, to je pre svega čovek na pozornici; a pozornica nije samo fizički već i – kako je govorio Branko Gavela – 'duhovni prostor' ispunjen prisustvom i delovanjem sila što uobličuju naš život i koje nazivamo pomalo patetičnom i starinskom reči: sudbina. [...] Kada se na pozornici pojavi oslepeli Edip, sa njim pred nas izlaze i bogovi koji su mu odredili sudbinu, kao što i sa Majkom Hrabrost istorija postaje stvarna i opipljiva". Drama, posebno tragedija (koja je za Hristića sinonim za veliku dramu, "počasno zvanje, a ne samo opis izvesnog književnog roda"), oduvek je pokretala "osnovna pitanja čovekovog života i njegovih vrednosti". Jednostavno rečeno, "bez velike teme nema velike drame". Istorija moderne drame od Ibzena do Beketa "u stvari je istorija pokušaja da se na razne načine stvori pozorište koje će o čoveku govoriti sa ozbiljnošću, autoritetom i univerzalnošću tragedije [...]". Šta je zapravo tragedija i ima li tragedije u modernoj drami – pitanja su koja se često nameću savremenim teoretičarima drame...  Dramski prvenac subotičkog multimedijalnog umetnika (kompozitora, pijaniste, pesnika, slikara) i prevodioca Matije Molcera Felsír a nygalom / Zaplače spokojnost vraća nas velikim temama tragedije. U ovoj drami ponovo nalazimo neke univerzalne ljudske situacije koje su oduvek bile povlašćena građa za dramu (ljudski postupci i njihove posledice, lična odgovornost, sloboda, izbor), ali su u takozvanoj građanskoj realističkoj drami gotovo iščezle usled težnje dramskih pisaca da što vernije odraze svakodnevni život. Tako Molcerova drama pred nas postavlja niz osnovnih pitanja čovekovog života: koliko smo spremni da preuzmemo odgovornost za svoje postupke; koliko sebe definišemo izborom i koliko smo slobodni u izboru; koliko svojim izborom ugrožavamo slobodu i živote drugih ljudi ... Jer u ovoj drami srećemo se sa nizom "graničnih situacija" (da se poslužimo Jaspersovim izrazom) u kojima se dovodi u pitanje sama osnova čovekovog postojanja.

Kao i u svim velikim dramama (u grčkim ili u Šekspirovim tragedijama) i u Molcervoj drami nalazimo likove čiji su postupci toliko ekstremni da dovode u pitanje poredak sveta i njegovu svrsishodnost. Međutim, junaci ove drame nisu plemeniti junaci klasične tragedije. Molcerovi likovi opterećeni su nekim nečasnim delom i u tom smislu oni su antiheroji: Mater nagriza osećanje krivice zbog smrti drugog muža i strah da će istinu otkriti njegov sin Nikola; Živku, njenu ćerku, muči čedomorstvo, učinjeno uz podršku majke; Đorđe Braun, neshvaćeni umetnik, čiji se talenat guši u "žitkom blatu" malograđanske sredine, doprinosi psihičkom i fizičkom krahu svog učenika Milenka i, psihički rastrojen, sanja nepočinjene zločine (paljenje kuća, ubijanje ljudi, presecanje tela devojčice...). Milenko, Braunov učenik, opterećen je nepriličnim odnosom sa svojim učiteljem, da bi na kraju, neshvaćen i od učitelja i od "ništavne sredine", izvršio samoubistvo... Jedini lik kojem autor ne pripisuje nikakvo zlodelo niti krivicu jeste lik Nikole, sin drugog Materinog pokojnog muža. Njemu je namenjena uloga pokretača dramske radnje: on pokreće istragu o nerazjašnjenim okolnostima očeve smrti.

Kao i junaci grčke tragedije i Molcerovi junaci pomeraju "kosmičku ravnotežu" svojim postupcima, ali ne bivaju, poput njih, adekvatno kažnjeni. Grčka tragedija počiva na čvrstoj vezi između učinjenog i posledica učinjenog: značajan postupak povlači za sobom značajne posledice. Zlo mora biti kažnjeno, a ubistvo se može iskupiti samo ubistvom. U Molcerovoj drami takve uzročnosti nema, tj. ne postoji takvo naivno shvatanje ljudske sudbine po kojem onaj ko čini zlo i sam mora biti kažnjen. Ono što je nekada bila nužna veza između uzroka i posledice zamenjeno je simbolom, tj. sudbina junakâ nam se u ovoj drami prikazuje u vidu njenog središnjeg  simbola – lutke. Lutka u prirodnoj veličini koja "ujedno predstavlja i leš" nalazi se iza staklenih vrata i mi u njoj, kao u ogledalu, vidimo živote svih protagonista ove drame u jednom novom svetlu, u nagosti njihovih intimnih drama, očišćene od svih slučajnosti i nekoherentnosti. Jer "moderna drama više nije tragedija, 'hemijski čista umetnost', kako je naziva Haksli, ali to ne znači da se u naoko haotičnu smešu svakodnevnog života ne može postaviti neka vrsta katalizatora koji će neprimetno izvršiti proces njegovog prečišćavanja do tragičke čistote [...]. Taj katalizator je simbol". Pročišćavajući živote junaka od slučajnosti i haotičnosti svakodnevice, obilja njene raznolikosti, simbol ponovo uspostavlja ravnotežu između postupaka junaka i njihovih posledica...

Valja ovde podsetiti se nekih aspekata simbolizma lutke proizašlih iz duge tradicije putujućih lutkarskih pozorišta koja su cvetala u celom heleniziranom svetu. Vremenom su u Evropi i Aziji, naročito u Japanu, stvoreni likovi – tipovi, to jest likovi koji su postali arhetipski obrasci ljudskih strasti i različitih vidova ponašanja. U tom smislu, sabirajući niti tajanstvene i magične moći simbolizma lutke, Ševalije i Gerbran naglašavaju da je lutka oduvek bila "čudesni simbol čovječanstva" sa golemom moći da pokrene mehanizme projekcije naše podsvesti ("Lutka u isti mah razdvaja i ujedinjuje narod, kanalizirajući, ako tako možemo reći, moć njegovih strasti u kolijevku zajedničkih predaja i legendi. Lutka i sama preuzima sve te snage i na kraju dobiva golemu magičnu moć"). Govor lutke oduvek je pružao i mogućnosti za alegorično kazivanje skrivenih sadržaja ljudske duše ("Lutka je znala izraziti ono što se nitko ne bi usudio reći otvoreno: ona je junakinja tajnih želja i skrivenih misli, ona je diskretno priznanje samoga sebe drugima i sebi samome").

Simbolizam lutke sugeriše univerzalnost teme Molcerove drame: univerzalnost drame savesti koja se odigrava u svakome od junaka i u svakome od nas. Univerzalnost ove drame koja je imanentna ljudskoj prirodi aforistički je sažeta u poznatoj izreci da se ubica uvek vraća na mesto zločina (ponavlja je i Braun na kraju drame, optužujući Mater i Živku za njihova nedela; variraju je u dva navrata i personifikovani Glasovi savesti), a najglasovitiji primer obrade ove teme nalazimo u romanu Zločin i kazna F. M. Dostojevskog... Svi likovi Molcerove drame stavljeni su pod okrilje simbola mrtve lutke – materijalizovanog govora savesti koju junaci pokušavaju da umrtve. Kao i savest junaka ove drame, lutka je prividno mrtva – ona ustaje, progovara, opominje rečima i gestovima, nadima se i ispunjava celu sliku...

Junaci drame Zaplače spokojnost izmiču božanskoj i ljudskoj pravdi, ali ne izmiču sudu jednog nepotkupljivog sudije – savesti. Lutka nestaje sa scene tek kada sa nje istrči Braun – glasnogovornik zatomljene savesti, svoje i tuđe, a Mati i Živka odluče da nastave da žive ne obazirući se više na opominjuće glasove savesti...

Lutka, pantomima, muzika i drugi scenski efekti implicitni su komentari zbivanja na sceni. Tako, na vest o Milenkovom samoubistvu, lutka koja lebdi u slici nadima se i ispunjava celu sliku. Apstraktna slika na zidu, velikog formata, zavisno od situacije, smanjuje se i povećava... Nema sumnje, na delu je estetika "senzorijalizacije" (tako svojstvena tradiciji avangardnog teatra): drama junakâ materijalizovana je u prostoru i gledalac je u prilici da oseti sâmo fizičko prisustvo njihove unutarnje borbe sa glasovima nemirne savesti... 

Međutim, likovi ove drame ne prihvataju iz prve lutku kao simbol: oni postepeno bivaju privučeni ovom simbolu kao mogućem objašnjenju i razjašnjenju svojih intimnih drama, ulažući u njega sopstvena značenja. Drugim rečima, likovi i njihovi postupci nisu funkcije simbola koji bi unapred usmeravao naše viđenje  i tumačenje tih postupaka, već je simbolizam lutke u funkciji postupnog (samo)osvetljavanja različitih ljudskih drama. Samo u takvom kontekstu upotrebe  lutka – leš dobija svoje puno simboličko značenje i konačno simboličko tumačenje.

Jer u slici lutke – leša sabiraju se, postupno i nenametljivo, sve niti značenja pojedinačnih ljudskih drama: simbolizam mrtve lutke kao rezultanta tih pojedinačnih značenja opominje nas da je sve ono što se dogodilo junacima drame neopozivo tragično, da su njihovi životi besmisleno i nepovratno upropašćeni... Lutka – leš tako postaje simbol uništenja, i to jedne naročite vrste uništenja: grubog, besmislenog uništenja lepote, životnih radosti, stvaralačkih poriva... 

Uništenje koje vidimo u ovoj drami ispunjava njen "duhovni prostor" na način na koji su to činile velike kosmičke sile koje su u grčkoj tragediji vladale ljudskim sudbinama. Uništenje je jedna od elementarnih sila koje uobličuje živote Molcerovih junaka: glupo, bezrazložno, ali utoliko svirepije, oni uništavaju sve oko sebe, jedni druge i sebe same. Ako su nam grčki dramatičari otkrili takav poredak sveta u kojem naše patnje imaju smisao i nisu samo slepi udari sudbine (podsetimo se samo toliko navođene Eshilove fraze o "saznanju  putem patnje"), Molcer nam u svojoj drami otkriva poredak u kojem vlada strašna, slepa i besmislena sila uništenja – u čoveku, čovekovom životu, u ljudskom društvu. Ono što nam Molcerova drama prikazuje zapravo su razni vidovi fizičke i duhovne (auto)destrukcije... Izuzetnu simboličku snagu te opšte, besmislene i bezrazložne destrukcije sabiraju u sebi slike iznenadne transformacije muzičara u palikuće i besomučne ubice a njihovih instrumenata u oružje. U takvom simboličkom kontekstu muzička akademija neprimetno se pretvara u vojnu akademiju, a iz orgulja se, umesto zvukova muzike, razleže zlokobno naređenje: ubij! 

Značajno je ovde napomenuti da je Molcer svoj dramski prvenac napisao  daleke 1971. godine. Dramu je počeo da piše 70-ih godina prošlog veka, u vreme Vijetnamskog rata, podstaknut zverstvima okupatora. "Tokom vremena ratovi su postali konstanta pa sam pokušao da delo napišem kao opšte i univerzalno o zlu koje je u čoveku", kazao je jednom prilikom Molcer... S obzirom na vreme nastanka rukopisa ove drame, slike zločina koje su u njoj date deluju vizionarski, kao anticipacija jezivih zločina kakvi će se uistinu događati dve decenije kasnije...

I dramski razvoj svedoči o trijumfu kobne apsurdnosti života i degradaciji bića: nesreće se umnožavaju a nemoć uvećava. U toj svetlosti pravi junak drame nije ni Braun, neshvaćeni genije kojem se, u nekoj vrsti šizofreničnog raskola, opsesivno vraćaju slike paljenja kuća, ubijanja ljudi i presecanja tela devojčice, niti Mati, koja pokušava da zataška savest zbog smrti drugog muža, već lik koji se pojavljuje u samo jednoj sceni – Braunov učenik Milenko. Tragička sudbina kao da je prešla sa glavnih likova na sporedne, sa junaka na žrtvu. Jer moderna drama "nije drama delanja i cene koja se mora platiti za učinjeno, već drama trpljenja, i pred nas izlazi novi tragički junak: ne onaj koji dela i mora da podnese posledice svog delanja, već onaj koji trpi posledice tuđeg delanja". U takvom svetlu nam se u ovoj drami prikazuje i Milenko: on strada kao žrtva nastranih prohteva svoga učitelja (koji u njemu vidi privlačnost mladog i lepog tela, a ne i talentovanog i perspektivnog učenika i umetnika) i žrtva "ništavne" sredine koja ne prašta uspeh ni talenat... 

Drama Zaplače spokojnost Matije Molcera je i drama o nasilju nad čovekom, o surovom nastojanju da se ugroze integritet, autentičnost i sloboda ličnosti; drama o   bezočnom manipulisanju tuđim životima u težnji oblikovanja čoveka po zahtevima tuđih nazora i ciljeva. Nasilje nad čovekom ne vrše samo beskrupulozni pojedinci već i sama sredina svojom duhovnom učmalošću, favorizovanjem mediokriteta umesto genijalnih pojedinaca, nametanjem stereotipova u načinu života, ponašanju, modi, stvaralaštvu. Metaforična slika grada koji se guši u žitkom blatu najefektnije sažima atmosferu opšte osrednjosti i duhovne jalovosti malograđanske sredine, u kojoj caruju zavist i mržnja, a sloboda i autentičnost čovekove stvaralačke ličnosti nastoje da se surovo uguše...

Oblik drame Zaplače spokojnost Molcer je saobrazio sadržaju, tj. temi. Kao što junake ove drame karakteriše duboki raskol između njihove spoljašnje, socijalne uloge, statusa i ugleda (koje nastoje da po svaku cenu održe i sačuvaju) i njihove unutarnje, psihološke sadržine (koju karakterišu delimična ili potpuna dezintegracija, razni vidovi moralnog posrnuća, raspad sistema vrednosti), tako postoji i nesklad između spoljašnje i unutrašnje kompozicije drame.

S jedne strane, uočavamo gotovo klasicističku sažetost i strogost spoljašnje forme. Autor poštuje aristotelovska načela jedinstva vremena i prostora – radnja počinje jednog ranog poslepodneva, a završava se sledećeg prepodneva i odigrava se u dnevnoj sobi stana tipične malograđanske porodice sa naših prostora krajem XX stoleća. S druge strane, nasuprot ovakvoj strogosti spoljašnje kompozicije, uočavamo labavu, rascepkanu unutrašnju dramsku strukturu – pesničku kompoziciju unutrašnjeg sklopa drame. Unutrašnja struktura drame je zapravo onirična (tj. odražava strukturu sna), jer razvoj drame proističe iz asocijacija ideja i slika. Otuda filozofsko-esejistički uobličeni pasaži i lirsko-deskriptivne deonice u kojima junaci drame pokušavaju da metafizički proniknu stvarnost. Poetski diskurs ovih deonica i ilustracije u boji samog autora pokazuju da je ovaj višestruko nadareni umetnik u dramu ugradio i svoje pesničko i svoje likovno umeće.   

Molcerova drama odigrava se u sadašnjosti, ali se u njoj prepliću sadašnjost i prošlost, katkada i budućnost. Prošlost je prisutna kao avet – nju oživljava nemirna savest protagonista ove drame. Ono što nazivamo klasičnom dramskom pričom odigralo se u neposrednoj prošlosti i ono što vidimo na pozornici je poslednje poglavlje te priče. Prošla zbivanja oživljavaju se da bi se o njima prosuđivalo iz sadašnjosti (a ne da bismo ih mogli ponovo doživeti u izvornom i neposrednom vidu), iz različitih vizura, pitanja postavljala na aktuelniji način i tako otvorio prostor za različita učitavanja.... 

Očigledna je Molcerova težnja da stvori otvorenu dramsku strukturu u kojoj su moguća razna čitanja. Njegov dramski prvenac je i priča o sunovratu opšteljudskih vrednosti i morala, rasulu porodice, krizi i gubitku identiteta pojedinca, ličnoj i profesionalnoj neostvarenosti, sveopštoj otuđenosti, malograđanskom licemerju, krizi savremene umetnosti i njene kritike, ljudskoj sujeti i zavisti, nemoći praštanja i ljudskoj krhosti...

Drama Zaplače spokojnost odigrava se u uskom prostoru jedne sobe i ograničena je na nekoliko života, ali je Molceru pošlo za rukom da od pozornice načini široko pozorje ljudskog zla i beščašća... I pokaže nam način na koji je moguća tragedija u modernoj drami.

Tekst drame Zaplače spokojnost nagrađen je na konkursu koji su zajedno raspisali Mađarsko pozorište iz Novog Sada (Újvidéki Szinház) i izdavačka kuća Sedam dana (Hét Nap). Tekst je, još devedesetih godina, stavljen na repertoar novosadskog pozorišta, ali je rat na ovim prostorima zaustavio okončanje te postavke...

Neosporno je da zbog navedenih vrednosti, dramski prvenac Matije Molcera zaslužuje da bude postavljen na scenu kako bi "zaživeo i živeo onoliko koliko ima u sebi intelektualne pokretačke energije".

(Ljiljana Žegarac Tenjović)

prilog uredio: Borivoj Vujić