Marijana Čanak: „Priču uvek pokreću pitanja“

Marijana Čanak spada među značajnije savremene prozne autorke čije stvaralaštvo privlači pažnju književne publike i kritike. Afirmisala se zbirkama priča Pramatere i Put od crvene cigle, za koju je dobila nagradu „Voja Čolanović“, kao i romanima Klara, Klarisa i Svetlo trojstvo, u kojima dosledno istražuje teme identiteta, ženskog iskustva, telesnosti i odnosa između ličnog i društvenog.

Njena proza prepoznatljiva je po snažnom autorskom izrazu, pomeranju granica i otvaranju prostora za teme koje se u književnosti često prećutkuju ili potiskuju. Kombinujući svakodnevno, intimno i simboličko, Čanak gradi narative koji istovremeno ostaju duboko lični i društveno relevantni.

U razgovoru za Novu Rukovet govori o svom putu ka pisanju, nastanku priče, odnosu prema književnosti i izazovima savremenog stvaralaštva.

Kako je izgledao Vaš put ka pisanju? Da li pamtite trenutak kada je ono postalo više od potrebe ili navike?

Pamtim svoje tajne sveske iz detinjstva. Deda je imao svoju tajnu svesku, majka svoju, pa sam delimično učila po modelu, a delom sam se rodila s tom potrebom. Još dok nisam znala sva slova, pretvarala sam se da pišem. Otac mi je čitao priče pred spavanje, a ja sam ih nastavljala ili menjala u svojoj glavi. Izmišljala sam bajke, vodila lažne dnevnike, pisala pisma. Sve to je bila predvežba. Odluka da studiram književnost za mene je bila odluka da se profesionalno bavim pisanjem, ali sistem je nalagao nešto drugo; studije književnosti ne otvaraju put ka kreaciji, već je to suvoparno izučavanje istorije. Ne mogu reći da je bilo obeshrabrujuće, samo nije bilo podsticajno, pa sam nastavila pisati u tajnosti. Pamtim trenutak u kojem me je priča nadvladala, sadržaj tajnih svezaka hteo je izaći van i zaživeti među čitateljima. Ujedno je to značilo da priče koje pišem više nisu moje, nego bi mogle steći autonomiju, univerzalnost, bitnost za druge ljude.

Šta Vas danas najčešće pokreće na pisanje? Da li je to slika, tema, iskustvo ili nešto drugo?

Najčešće je to lik, s početka maglovit, nevidljivo prisustvo nekoga ko traži da bude otkriven. U mom iskustvu likovi nisu marionete, nego neko s kim stupam u imaginarni dijalog iz kojeg će se izroditi priča. Priču uvek pokreću pitanja: ko je ta osoba, otkud potiče, šta je njena najveća strast, čemu teži, od čega strahuje, šta je njen najdublji sram, o čemu sanja, kakve odnose gradi...? Kad lik u tekstu postane samovoljan i počne preusmeravati priču, znam da sam na dobrom putu. Nekada priču pokrene naizgled bezazlena situacija, slučajni prizor, rečenica koju usput čujem ili pročitam. Svuda unaokolo su jezgra neispisanih priča. Nedavno sam putovala iz Pule u Zagreb i primetila sam ženu s identičnim koferom kao što je moj, kako ulazi u isti autobus, pa sam joj rekla da bi moglo doći do zabune ako obe ne pripazimo kad budemo uzimale prtljag. A celim putem sam se pitala: šta ako? Šta bi se moglo dogoditi ako dve žene zamene kofere, kako bi se koja snašla s tuđim prtljagom, šta ako se oblačenje tuđe haljine ne razlikuje od preuzimanja tuđe kože, ako zamena kofera vodi ka zameni identiteta? Iz toga se počela razvijati priča.

U Vašoj prozi često se prepliću realno i snovito. Kako dolazi do tog spoja u samom procesu pisanja?

Kako u životu, tako i u literaturi. Snovi jesu produžena ruka stvarnosti, postoji stvarnost iz vidljivog, postoje svetovi izvan ovog koji nam je poznat, kao i neistraženi slojevi u nama samima. Ono što nazivamo realnim nemoguće je razdvojiti od onoga što nazivamo onostranim. Ti su svetovi isprepleteni, uzajamno se dopunjavaju, oplođuju, tvore celinu. Ako nešto ne vidimo ili ne razumemo, ne znači da to ne postoji. Time se rukovodim, zapitam se kakva tajna pulsira iza očiglednog, i priča se otvori za neobične uplive.

Koliko je mesto iz kojeg potičete (Novi Žednik) i u kojem danas živite prisutno u Vašem pisanju, bilo direktno ili kroz senzibilitet?

Koreni mi sežu dalje i dublje od tog mesta, intenzivnije osećam prostore svojih predaka nego selo u kojem sam odrasla. Ruralni ambijent jeste literarno potentan, vreme je usporeno, prostor oneobičavanja proširen. Ujedno, život na selu za mene je život u izolaciji, što ili pogoduje stvaralačkim procesima, ili me podstiče da nađem načina da periodično otud odem. Moja proza obično nije lokalizovana, niti umeštena u neki strog vremenski okvir, volim priče koje se mogu dogoditi uvek i nikad, svuda i nigde, priče koje se oslanjaju na mitološko nasleđe.

Vaši tekstovi otvaraju teme koje su dugo bile potiskivane, posebno kada je reč o telu i ženskom iskustvu. Da li osećate da se prostor za takvo pisanje menja?

Danas često čujem frazu da neko „piše važno“, što valjda znači da tematizuje važne teme. Ne znam koja tema može biti književno nevažna, sve što se tiče ljudskog postojanja ima svoje mesto u književnosti. Nije toliko važno o čemu pišemo, važno je kako to radimo, jer književnost nije politički pamflet, nego umetnička upotreba jezika, veština zavodljivog pričanja priče, osećaj za muziku iza teksta, hrabrost za eksperimentalnu formu, za razigranost na rubnim područjima. Književnost je pitanje strasti. Primećujem da se sve više bavimo kontekstom nego tekstom, da angažman postaje bitniji od literarnosti, da je mnoštvo vanknjiževnih kriterija kojima se vrednuje književno delo. Oduvek se pisalo o ženskom iskustvu i telu. Pitanje je kako. Na način koji obogaćuje književnost ili je podređuje nekoj od aktualnih ideologija?

Kako danas gledate na razvoj svog pisanja, od ranijih knjiga do novijih? Da li ga doživljavate kao kontinuitet ili kao novi iskorak?

Pisac je najčešće u poziciji koja od njega zahteva da krade ili kupuje vreme za pisanje, zbog čega bih mogla reći da doživljavam kontinuirani diskontinuitet. Ali pisanje nije samo sedenje za tipkovnicom i ukucavanje teksta, nego način promatranja, promišljanja i zapitanosti pred svetom. U tome postoji kontinuitet. Svesna sam zamke u koju bih lako mogla upasti, pa iznova pisati istu knjigu. Zato je neizbežno da se tokom svake nove priče pitam jesam li je već ranije napisala, pribegavam li varijacijama na temu, istim rešenjima, jednoličnom jezičkom registru. S druge strane, postoji nešto što je osobenost, potpis, ono što nas čini autentičnim u pisanju, kao i spektar opsesivnih tema, ali ništa od toga se ne bi smelo pretvoriti u lenjost koja osujećuje inovaciju. Milorad Pavić je govorio da mora zaboraviti svoje prethodne knjige kako bi mogao pisati sledeću, što mi zvuči kao dobra strategija.

Nova Rukovet nastavlja tradiciju časopisa Rukovet, koji je izlazio od 1955. do 2020. godine. Da li ste ranije bili upoznati sa tim izdanjem i kako danas vidite značaj kontinuiteta književnih platformi?

Put do objavljene knjige obično vodi kroz objavljivanje u časopisima. U idealnoj postavci, časopisi bi mogli biti prvi test na kojem se ispoljava kako uredništvo, a potom i čitalačka publika prima deo nečijeg rukopisa. Takođe bi piscu mogli omogućiti kontinuitet objavljivanja i prisustva, u periodima između napisane knjige i one koja će tek nastati. Ali mi se čini da književni časopisi danas nemaju publiku ili je ona veoma sužena, mahom čitamo jedni druge ili otvorimo časopis samo da bismo skenirali sopstveni tekst i pribeležili referencu u bibliografijama. Ujedno je veoma malo časopisa koji plaćaju autorske honorare, čime se bavljenje književnošću izmešta iz profesionalne sfere u zonu hobija. Izgleda mi da je eho sećanja na značaj koji su časopisi nekad imali jači od njihovog stvarnog značaja. I volela bih da nisam u pravu.

BIOGRAFIJA:

Marijana Čanak (1982, Subotica) završila je studije književnosti u Novom Sadu. Piše prozu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku i prva laureatkinja nagrade „Voja Čolanović“ za najbolju pripovedačku knjigu (2023). Pojedinačne priče prevedene su joj na engleski, nemački, makedonski i albanski jezik. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002), zbirku priča „Pramatere“ (2019. prvo izdanje, 2023. prošireno izdanje), roman „Klara, Klarisa“ (2022), koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade, zbirku priča „Put od crvene cigle“ (2023) i roman „Svetlo trojstvo“ (2024). Samostalna je umetnica.

Urednik: Borivoj Vujić