Svest i stvarnost: ko je sanjar?

 „Mi smo poput sanjara koji sanja, a zatim živi unutar sna. Ali ko je sanjar?“ 

Ova rečenica naizgled deluje kao poetska igra, ali u svojoj suštini otvara jedno od najdubljih pitanja koje čovek može postaviti: šta je priroda stvarnosti i gde se nalazi izvor našeg iskustva? Iako je savremenoj publici postala prepoznatljiva kroz rad Dejvida Linča, posebno u seriji Tvin Piks, njeni koreni sežu duboko u drevnu filozofsku tradiciju. 

Misao potiče iz Upanišada, jednih od najstarijih i najuticajnijih tekstova indijske filozofije, u kojima se stvarnost opisuje kao nalik snu koji svest sama stvara i potom u njemu učestvuje. U tom susretu savremenog umetničkog izraza i drevne metafizike, pitanje „ko je sanjar?“ postaje filozofski izazov koji dovodi u pitanje granice između posmatrača i sveta koji posmatra.

Na prvi pogled, čini se prirodnim odgovoriti da je sanjar - um. Naša svest neprestano oblikuje svet oko nas: filtrira informacije, tumači događaje i gradi narativ o „meni“ i „stvarnosti“. Kao u snu, gde bez sumnje prihvatamo najčudnije prizore kao realne, tako i u budnom stanju živimo unutar konstrukcija koje naš um stvara. Boje, značenja, vrednosti; sve su to interpretacije, a ne nužno objektivne datosti. U tom smislu, sanjar je psihološki aparat koji projektuje iskustvo i zatim ga doživljava kao spoljašnje.

Međutim, ova interpretacija brzo nailazi na ograničenje. Ako je um sanjar, ko posmatra um? Ko primećuje misli, emocije i slike koje se javljaju? Odatle se otvara dublja perspektiva: možda sanjar nije sam um, već svest koja ga nadilazi. To „dublje ja“ nije lako definisati — nije identitet, nije ličnost, niti zbir sećanja. Pre bi se moglo opisati kao čista prisutnost, svedok svega što se pojavljuje. U mnogim filozofskim i duhovnim tradicijama, upravo se ova dimenzija smatra pravim „sanjarom“, dok su misli i percepcije samo sadržaj sna.

Ali ni tu se traganje ne završava. Ako postoji svest koja posmatra, da li je ona individualna ili univerzalna? Da li svaki čovek sanja svoj sopstveni san, ili postoji jedna jedinstvena svest koja se izražava kroz mnoge oblike? U ovom trenutku pitanje prelazi iz psihologije u metafiziku. Neki bi rekli da je sanjar sama stvarnost — totalitet bića, apsolut, ili kako god ga imenovali. U tom slučaju, granica između „mene“ i „sveta“ postaje nejasna: i posmatrač i posmatrano deo su iste celine.

Zanimljivo je da se samo pitanje „ko je sanjar?“ može posmatrati kao deo sna. Onaj koji pita već pretpostavlja postojanje odvojenog subjekta koji traži odgovor. Ali šta ako je i taj subjekt konstrukcija? Ako je osećaj „ja“ samo još jedan element u iskustvu, onda potraga za sanjarom možda liči na pokušaj lika iz sna da pronađe osobu koja ga sanja (zadatak koji prevazilazi njegovu perspektivu).

I tu dolazimo do paradoksa: što više pokušavamo da definišemo sanjara, to se on više povlači iz dometa pojmova. U trenutku kada se um utiša, makar na tren, ostaje samo čista svest, bez potrebe da se imenuje ili razume. U tom iskustvu, pitanje i odgovor mogu nestati zajedno.

Zato se može reći da je sanjar istovremeno i najbliži i najnedostižniji. On nije negde izvan nas, ali ga ne možemo uhvatiti kao objekat. On je upravo ono kroz šta sve vidimo, mislimo i osećamo, uključujući i samu potragu za njim.

Borivoj Vujić