Književna i časopisna kultura u Vojvodini

Janoš Banjai 

Istorija književnosti vojvođanskih Mađara mogla bi se napisati tragom istorijata njenih časopisnih zametaka, njenih časopisa i drugih periodičnih publikacija. Sve ono što se u ovoj književnosti zaista dogodilo, na posredan ili neposredan način vezuje se za antologije i almanahe, zbornike i periodična izdanja. Kultura časopisa mogla bi se, pak, opisati iz vizure šire književne kulture. Iz tog razloga, ukoliko bismo stavili sebi u zadatak da skiciramo današnje stanje književnosti vojvođanskih Mađara, jedan od puteva kojim bi se moglo krenuti jeste istorijat časopisa, jer upravo književni dodaci pojedinih listova i zbornička izdanja mogu predstavljati putokaze koji vode ka cilju.

Među institucijama književnog života istaknuto mesto pripada časopisima. Zgodni su za brzo objavljivanje novih dela, saopštavanje književnih planova i potreba, a ne na poslednjem mestu i za najavu čitalačkih očekivanja. Na stranicama časopisa niču nova imena, neretko se čitave generacije tu formiraju. Časopise, međutim, ne odlikuje samo sposobnost vrbovanja novih autora, skretanje pažnje na sebe, podupiranje autorskih namera i ciljeva, njihov domen nije samo najavljivanje novoga, već im je zadatak i vrednovanje, i možda se upravo ovde očituje književnoistorijski značaj pojedinih časopisa. Institucije književnog života kao što su časopisi u istoriju literature ulaze vođeni onim književnim vrednosnim sistemom koji na svojim stranicama zastupaju; vrednosni sistem književnosti mora se negovati i štititi, ali i zastupati, i baš to jeste zadatak kojeg se može latiti i koji može ispuniti časopis. I to ne samo forsiranjem kritičkih rubrika, nego i izborom i objavljivanjem književnih priloga. Profil časopisa određen je upravo književnih vrednosnim sistemom koji on zastupa i podupire. A to znači da je časopis okrenut licem i prema prošlosti i prema sadašnjosti, jer iz prošlosti on bira sebi tradiciju i taj izbor suštinski određuje ulogu koju ima danas. Tradicija znači autoritet, a književnost današnjice oduvek se osvrtala na autoritet tradicije. Ona se po pravilu njoj suprotstavlja, ali pokušaji da se ona sruši samo jačaju moć njenog autoriteta; to je ono po čemu se način funkcionisanja literature kroz vreme bitno razlikuje od načina na koji funkcionišu, recimo, nauka ili politika; naučna dostignuća zastarevaju, a politička mogu dospeti na đubrište istorije. Nasuprot njima, literatura drugačije doživljava prošlo vreme, budući da u nizu njenih kodova istaknuto mesto zauzima sposobnost obnavljanja, iz čega proizlazi da se ona nalazi u stanju permanentnog kretanja kroz vreme, zaboravljeni se mogu ponovo otkriti, a slavljenici zaboraviti. Časopis je, pak, delom protagonista, a delom i čuvar ovog večitog kretanja. Zato se može reći da časopisi, ukoliko zastupaju pravi, a ne lažni sistem vrednosti, mogu iskoračiti iz svoje uloge faktora književnog života i postati činiocima književne istorije. Mnogo je primera za tako nešto, kako u istoriji književnosti, tako i u istorijatu časopisa.
Skrenuo bih pažnju na jedan od tih primera. U dvanaestoj knjizi glasovite edicije Naša baština (Hagyományaink) novosadske izdavačke kuće Forum, Imre Bori je pod naslovom Valja nam uzorati ledinu (Ugart kell törnünk) objavio izbor iz Vojvođanskog pisma (Vajdasági Írás), tog ranog pokušaja stvaranja časopisa u literaturi vojvođanskih Mađara. Ovaj izbor – po rečima Imrea Borija – „predstavlja dokument jedne epohe, ali i poštovanja vredno nasleđe sviju nas.” Priređivač ovog zbornika smatra Vojvođansko pismo jednim od predaka naših današnjih časopisa. Ova publikacija, plod idealističke inicijative istaknutog prevodioca i pesnika Zoltana Čuke, koju je zatim uređivao Kornel Senteleki, zapravo i nije bila časopis u pravom smislu reči, budući da je ispočetka predstavljao tek dodatak Ilustrovane nedelje (Képes Vasárnap), lista takođe pod Čukinom uređivačkom palicom, da bi se potom osamostalio, no on će tu svoju samostalnost ubrzo, nakon svega 13 objavljenih brojeva, opet izgubiti. Više je razloga zbog kojih treba uzeti u obzir ovu, isprva tek u vidu dodatka objavljivanu, a zatim i samostalnu publikaciju. U prvom redu zato što je njen urednik bio Kornel Senteleki ,koji se početkom prošloga veka, preko burnih rasprava, ali sa nedvosmislenim ciljem vrbovanja, prihvatio uloge organizatora, a moglo bi se čak reći i osnivača književnosti vojvođanskih Mađara. I nije slučajno Zoltan Čuka, koji je već imao iskustva sa uređivanjem i izdavanjem časopisa – osnovao je i izdavao početkom dvadesetih godina u Novom Sadu aktivistički časopis Put (Út) koji je neredovno izlazio, a i Ilustovana nedelja, čiji je urednik bio, objavljivala je beletrističke priloge – upravo Kornela Sentelekija zamolio da uređuje taj u početku tek dodatak, a potom i samostalni časopis. U prvi mah Senteleki odbija ovu ponudu, rekavši sledeće: „Ne poričem: planova, želja, sanjarija imam, ali strah me je da gradim na podlozi od koje sam oduvek želeo pobeći, a to je stvarnost. I zato ne mislim da bih bio sposoban za ulogu koju ste mi Vi namenili. Nisam čovek nagodbi i kompromisa, ne bar u onoj meri koju bi od mene zahtevala publika, a pisci pogotovu.” Pod stvarnošću od koje bi da beži, Senteleki je razumeo tadašnje očajno stanje vojvođanske literature. On, međutim, dodaje da nema nikakvih principijelnih zamerki na plan Zoltana Čuke. To je u ovom pismu, može biti, nagoveštaj zaokreta, jer se Senteleki na kraju prihvatio uređivanja ovog dodatka. Dao se u prepisku najširih razmera, sačinio spisak imena svih pisaca na koje bi mogao da računa, inicirao je i planirao, jer je znao ono što će zajedno s Čukom iskazati u apelu upućenom potencijalnim saradnicima: „Svi mi, ovdašnji pregaoci mađarske kulture, osećamo koliko nam u Vojvodini nedostaje jedan nezavisan književni i kritički pregled koji bi dao mesta dragocenim književnim delima, originalnim umetničkim idejama, vrednosnim uvidima, vrednim i dragocenim planovima, svemu onome što dosad, bez prave podloge, nije moglo čak ni da proklija... Nasušna je, dakle, potreba za jednim pregledom koji bi mađarskoj kulturi ovdašnjoj udahnuo život, oko koga bi se ona grupisala u kolektiv i zaživela jednim slobodnim, čistim životom.” Ovaj apel ujedno je i programski predlog. On izražava misao da bi jedan tako zamišljeni pregled, sa redovnom dinamikom izlaženja, mogao postati plodno tle za klijanje i razvoj literature, umetnosti, planova i namera. Dvadesetih godina, u novoustanovljenim državnim granicama, vojvođanski Mađari, prisiljeni na status manjine, polako počinju da dolaze k sebi, sve više jačaju glasovi „za” i „protiv” postojanja samostalne književnosti vojvođanskih Mađara, 1928. godine biće čak, opet u izboru Zoltana Čuke, objavljena antologija pod naslovom Snop (Kéve), sa deklarisanim ciljem da predstavi mađarske pesnike iz Vojvodine. Knjiga sadrži pesme četrnaest već ranije afirmisanih pesnika, a njena neskrivena namera bila je da poveže lokalne književne snage u svojevrstan snop, jačajući tako poziciju zagovornika osnivanja samostalne mađarske literature Vojvodine. Istom se namerom rukovodio i Senteleki kada se na kraju ipak prihvatio nimalo jednostavnog posla uređivanja tog dodatka, a zatim i časopisa. Znao je Senteleki da taj časopis ne samo što će pružiti mogućnost za publikaciju autorima nekih dobro ocenjenih pesama, novela, studija i eseja, nego da će zajedno sa tim on dati priliku i obezbediti preduslove za konstituisanje, za osnivanje čitave jedne književnosti, precizno formulisano jedne manjinske mađarske književnosti. Zoltan Čuka, kako se ispostavlja iz prepiske njih dvojice, rukovodi se plemenitim ciljem osnivanja časopisa; Sentelekija, međutim, opseda veća misao, ideja osnivanja čitave jedne zasebne književnosti u istorijskim okolnostima koje za tako nešto nisu bile nimalo povoljne. Čuka je zaokupljen sadašnjošću, a Senteleki misli na budućnost, na sve ono što nadilazi datu situaciju i trenutak. Tu „stvarnost” od koje bi da pobegne.
Vredelo bi se na trenutak osvrnuti na razloge zbog kojih je Senteleki u prvi mah odbio Čukinu ponudu. Rekao je da ne zna za kompromise i nagodbe... Senteleki je na osnovu svojih iskustava iz dvadesetih godina dobro video, a moguće da ga je neujednačeni kvalitet sadržaja antologije Snop na to i upozoravao, da manjinskoj mađarskoj literaturi koja se pred njegovim očima konstituiše, preti opasnost od provincijalizacije, banalizacije i samozadovoljstva; čvrsto je verovao da se ne može izgraditi časopis i zasnovati književnost bez adekvatnih kriterijuma izbora i bez uverljivog zastupanja jednog vrednosnog sistema. Pozivanje na nužnost udruživanja nije dovoljno jak razlog da se čine ustupci bezvrednim i osrednjim delima samo zato što ovde pripadaju, što su izrasla iz ovoga tla. Senteleki nije spreman da sklopi kompromis sa provincijalnošću, pa ni sa provincijalnim piscima, on ne želi da se nagodi sa mediokritetima, i to je razlog njegovog početnog zazora, a kada se na kraju ipak bude latio zadatka, učiniće to iz uverenja da je uređivanje tog novinskog dodatka, a potom i časopisa zapravo kritičarski zadatak, te da kritika, ispunjavajući ovu svoju ulogu, može da doprinese stvaranju kvaliteta, budući da lestvicu vrednosti manjinske književnosti, kao uostalom, ni većinske, ne može određivati sam njihov „manjinski” ili „većinski” status, kao i da njene vrednosti ne proizlaze iz njenog istorijskog ili društvenog statusa, već isključivo iz literature; tek sama literatura može konstituisati vrednosne kriterijume, stvarajući na taj način preduslove za osnivanje jedne relativno samostalne manjinske književnosti. Upravo je zato toliko neophodan časopis, časopis „čiji će stupci slobodno stajati na raspolaganju svim dragocenim rečima i mislima”, stoji u Čukinom i Sentelekijevom, ovde već citiranom apelu piscima. Oni to zovu „slobodom”, kojoj vide dva uzroka, s jedne strane taj da su, po njihovom mišljenju, pisci sa ovih prostora kako na planu „umetničkog vjeruju”, tako i „u stvarima svetonazora golemo različiti”, te se stoga ne može ići samo jednom linijom, a s druge strane taj što Vojvođansko pismo „teži sveobuhvatnosti i potpunosti”, a „to se može postići samo obezbeđivanjem najveće slobode.” Pa onda dodaju kako „mi ne obilujemo vrednostima”, te da zato nikoga ne možemo isključiti sa stubaca dodatka, odnosno časopisa, samo zato što se razlikuje ili predstavlja drugačija književna i umetnička shvatanja.
Potrebno je obratiti pažnju na još nešto. U apelu se posebno naglašava značaj rubrike „Posmatrač” koja bi, prema zamislima urednikâ, trebalo da se bavi svim „kulturnim pojavama”, „knjigama, izložbama, pozorištem, muzikom, događajima iz duhovne i prirodnonaučne sfere, sociološkim i filozofskim problemima itd.” Što znači da oni to zasnivanje književnosti postavljaju u širi, takoreći „kulturni” kontekst. Oni žele da, pored književnosti, i „ovdašnjoj mađarskoj kulturi” „udahnu život”. Sadržinska struktura časopisa je dakle takva da se on, premda želi biti primarno književnom publikacijom, oslanja na celokupnu kulturu, polazeći po svemu sudeći od pretpostavke da u nedostatku kulturnog konteksta ni književnost ne može slobodno da se afirmiše. Biće to naznaka one znatno kasnije, tek posle Drugog svetskog rata formulisane misli, da ne postoje parcijalne kulture što znači da manjinska kultura može opstati samo osnivanjem potpunog, adekvatnog i održivog sistema institucija, časopisa i izdavača, pozorišta, obrazovnih i naučnih institucija, zajednica i društava. Časopis će svoju namenu izvršiti tek ako svoju slobodu bude gradio na takvoj potpunosti.
Drugo je pitanje šta je od ovih plemenitih ciljeva ostvarilo Vojvođansko pismo pod uredničkom palicom Kornela Sentelekija, kao što je drugo pitanje i to zašto novinski dodatak, a potom i časopis nije naišao na širu podršku, zašto se Senteleki stalno zlopatio sa manjkom rukopisa i, u krajnjoj liniji, zašto je Vojvođansko pismo, skupa sa drugim sličnim inicijativama, bilo kratkog veka. Pokrenuto je 1928. godine, a već sledeće se gasi. „Časopis u permanentnoj krizi, urednik u stanju hroničnog razočaranja – tako bi se mogla rezimirati intimna istorija Vojvođanskog pisma” – piše Imre Bori u pogovoru zbornika Valja nam uzorati ledinu.
Vojvođanskom pismu je, zajedno sa drugim onovremenim publikacijama, sa pomenutom pesničkom antologijom, sa almanasima u obliku novinskih dodataka, sa prvim knjigama, pošlo za rukom da ljude, nevoljno saterane u status manjine, trgne iz učmalosti, iz sve jače provincijalizacije i raznih vidova zatvorenosti. Tako je ono, s jedne strane, postalo deo istorije književnosti i tako se, s druge strane, ugradilo u kontinuirano nasleđe kasnijih, već trajnijih časopisa kao što su Kalanđa (Kalangya), koju je 1932. godine osnovao takođe Senteleki, a naročito u nasleđe dve godine kasnije, 1934. godine osnovanog, i do danas postojećeg časopisa Híd (Most). Kalanđa je, kako to već sam njen naziv sugeriše (reč Kalangya bi se najpribližnije mogla prevesti kao krst, bala, snop hrane) pratila i održavala onaj princip udruživanja i uredničke koncepcije kojoj su temelji udareni još pesničkom antologijom Snop (Kéve), a koja je nastavljena i u Vojvođanskom pismu; časopis Kalanđa je, pod uredništvom Kornela Sentelekija, Karolja Sirmaija i Janoša Hercega redovno izlazila sve do svog konačnog gašenja 1944. godine.
Za razliku od Vojvođanskog pisma i njegovog naslednika Kalanđe, čiji je cilj bio da obuhvate celokupnu manjinsku kulturu, Hid je u startu postavio drugačije ciljeve: nije ga zanimala celokupna kultura, već je, kao časopis vojvođanske omladine bio vesnik raslojavanja u kulturi i književnosti vojvođanskih Mađara. Časopis je počev od 1936. godine skrenuo ka radikalnoj levici, da bi u periodu od 1938. do zabrane, 1941. godine bio – prema formulaciji Imrea Borija – „mađarskojezični organ Komunističke Partije Jugoslavije”. Nakon što je Bačka vraćena pod jurisdikciju Mađarske, časopis je zabranjen, jedan deo njegovih saradnika je ubijen, a drugi su dospeli u zatvor. Antologija „Hidovih martira” koji su izgubili život u ratu objavljena je 1981. godine, a priredio ju je Karolj Ač. Časopis je obnovljen 1945. godine i od tada stalno izlazi. U predratnom Hidu je – opet po uvidu Imrea Borija – „beletristika igrala tek drugo-, ili trećerazrednu ulogu.” „Mogli bismo pronaći nekoliko razloga za ovaj, u suštini, negatorski stav”, piše ovaj vrsni istoričar književnosti, „jedan od njih je nesumnjivo optužujuća sumnja prema aktivističkoj literaturi ekspresionizma, kao nasleđe dvadesetih godina. Hidovo gledište već se snažno vezivalo za ideale socijalne književnosti, a njegov glavni kriterijum bio je 'socijalni svetonazor', dok su formalni zahtevi i estetski aspekti potisnuti u drugi plan. Moramo, međutim, pomenuti i to da oko Hida nije bilo nijedne snažne spisateljske ličnosti koja bi svojim književnim delom opravdala pravo na postojanje pesama ili novela u časopisu... Najznačajniji tekstovi Hida bile su, međutim, sociografije, žanr sa same margine lepe književnosti.” Hid, koji je u jesen 1945. godine u Subotici obnovljen, nastavio je tradiciju predratnog aktivizma, mada se sve više okretao literaturi, ali je još uvek proklamovao ideale „socijalne književnosti”; tek će na samom početku pedesetih godina, pod urednikovanjem Mihalja Majtenjija (1951 – 1955) odustati od ovog sve siromašnijeg nasleđa, otvarajući se sve više prema književnosti, a tu tendenciju će, ne napuštajući sasvim ni svoje kriterijume iz Kalanđe, nastaviti da neguje i Janoš Herceg (1955 – 1957), da bi zatim, u eri urednikovanja Nandora Majora (1957 – 1962), odškrinuo vrata filozofiji i kritici. Potom je pod uredničkom palicom pesnikâ Jožefa Papa (1963 – 1964) i Karolja Ača (1965 – 1975), ojačala beletristička dimenzija časopisa, da bi onda Janoš Banjai (1976 – 1984) pokušao da nađe balans između beletristike i teorijske esejistike, sa naročitim osvrtom na negovanje kritičke rubrike; tu će tendenciju, opet sa pojačanim nasleđem Kalanđe, održati i Imre Bori (1985 – 2004), da bi se časopis pod urednikom Laslom Geroldom (2005 – 2008) u potpunosti transformisao, čak i u dizajnu. U toj transformaciji značajnu ulogu odigrala je Kornelija Farago, koja je od 2009. godine glavni urednik Hida.
Za vreme kontinuiranog izlaženja Hida u Vojvodini su osnivani i novi časopisi; iz dodatka nedeljnika Ifjúság (Omladina) osamostalio se 1965. godine časopis Új Symposion, od kojeg su pisci koji su devedesetih godina emigrirali u Mađarsku osnovali časopis Ex Symposion, dok su oni koji su ostali napravili časopis Symposion koji, doduše, izlazi prilično neredovno. 1971. godine je u Subotici osnovan časopis Üzenet (Poruka), koji već godinu ili dve ne izlazi. Nedavno je u Mužlji pokraj Zrenjanina osnovan časopis Sikoly (Vrisak).
Dodaci i časopisi koji su učestvovali u zasnivanju manjinske mađarske književnosti , kao i druga periodična izdanja koja su pratila istoriju formiranja ove književnosti i u njoj imala ulogu inicijatora, čine jednu razvijenu manjinsku časopisnu kulturu sa značajnom ulogom na karti manjinske kulture. Potvrdila se stara spoznaja Sentelekija i ostalih da bez časopisa sa relativno redovnom dinamikom izlaženja nema književne kulture, jer časopisi, osim što piscima, pesnicima i drugima obezbeđuju prostor za publikaciju, zapravo ispisuju životnu priču književnosti. Ne može se ni biografija većinske a ni manjinske literature napisati ako se ne uzmu u obzir časopisi. A to podjednako važi i za prošlost i za sadašnjost časopisa. Časopisi se rađaju i nestaju, i premrežavaju svojim životom istoriju književnosti, a sem toga, naročito na planu manjinske prosvećenosti, predstavljaju noseće stubove ne samo književne, već i celokupne kulture.     (Preveo Marko Čudić) 

Janoš Banjai (Subotica, 1939 - Novi Sad 2016) bio je esejista, kritičar i teoretičar književnosti. Radio je kao profesor mađarske i uporedne književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik izdavačkog preduzeća Forum iz Novog Sada. Bavio se strukturom mađarskog stiha i problemima savremene mađarske lirike. Kao kritičar, pomno je pratio savremenu srpsku i mađarsku književnu produkciju. Najvažnija dela: A szó fegyelme (Disciplina reči, eseji i studije, 1972), Könyv és kritika (Knjiga i kritika, sabrane studije 1977), Hagyománytörés (Prelom tradicije, eseji, kritike i studije, 1998), Mit viszünk magunkkal? (Šta nosimo sa sobom, studije i kritike, 2000) i dr. Dobitnik je nekoliko prestižnih književnih nagrada u zemlji i inostranstvu.

pripremio: Borivoj Vujić