Struktura ljudske neizvesnosti


Nemački filozof Martin Hajdeger (1889–1976) ukazivao je na to da čovek predstavlja „biće bačeno u svet“: nesigurno, konačno i izloženo stalnoj potrebi za stabilnim orijentirima. U takvoj perspektivi, pokušaji uspostavljanja reda, pa i kroz destruktivne procese, mogu se tumačiti kao reakcija na duboku egzistencijalnu napetost i neizvesnost. 

Suprotstavljenosti koje oblikuju ljudsko iskustvo, poput jasnog i nejasnog, poznatog i nepoznatog, imaju dugu intelektualnu istoriju. Različite filozofske i kulturne tradicije prepoznavale su da je ljudska egzistencija obeležena stalnim odnosom prema onome što je razumljivo i onome što ostaje nedovoljno shvaćeno. Čovek deluje unutar ograničenog horizonta znanja, dok veliki deo stvarnosti ostaje izvan njegove neposredne spoznaje.

Proces formiranja ličnosti započinje u detinjstvu, kroz postepeno razvijanje samosvesti i sposobnosti tumačenja sveta. Kako se subjekt stabilizuje, stiče relativnu koherentnost i mehanizme za suočavanje sa sopstvenim ograničenjima. Ipak, nijedna egzistencija ne može u potpunosti eliminisati neizvesnost i nesklad. Elementi koji izmiču kontroli ili razumevanju ostaju trajno prisutni na rubu svesti.

Hajdegerova analiza ne teži idealizovanom modelu potpune jasnoće niti pretpostavlja stanje u kojem bi svi konflikti bili razrešeni. Njegovo interesovanje usmereno je ka konkretnoj ljudskoj egzistenciji: biću koje je ograničeno, ali sposobno da proširuje razumevanje i delimično strukturira sopstveno iskustvo. Jasnoća se uvek pojavljuje u odnosu na ono što ostaje nedovoljno objašnjeno; napredak u razumevanju ne briše u potpunosti zonu nepoznatog.

Kosmološka analogija može pomoći u ilustraciji te dinamike. Kao što se, prema teoriji Velikog praska, univerzum širi iz početnog stanja visoke energije u sve veći prostor koji tek postepeno postaje istražen i opisan, tako se i ljudska svest razvija unutar ograničenog polja znanja. Ono što nazivamo „svetom“ jeste deo stvarnosti koji je uspešno mapiran i interpretiran; izvan njega ostaje prostor koji još nije integrisan u sistem razumevanja. Svaki pojedinac predstavlja jedinstvenu kombinaciju onoga što razume i onoga što tek delimično naslućuje.


Borivoj Vujić

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

SUBOTICA, KESTENOVI, KIŠ ... "LA PART DE DIEU"

Слика
U prostranstvu sećanja na grad i književnost, povremeno se pojave dela koja ponovo otvaraju vrata prošlosti i podsećaju nas da traganje za korenima umetnosti nikada nije završeno. Moj "prvenac" u bavljenju savremenom književnošću, posvećen je piscu Bošku Krstiću i njegovom delu "Potraga za ulicom divljih kestenova – Subotičke uspomene (na) Danila Kiša". Jesenji prizor — kestena i vetrova koji prizivaju Kišove "Rane jade" — povezan je sa Krstićevim književnim putovanjem u potragu za Kišovom rodnom kućom u Subotici. U toj potrazi prepliću se život i književnost, dokument i snoviđenje, realno i nadrealno, stvarajući prostor u kojem pisac postaje i tragač i predmet sopstvenog istraživanja. Tekst, prvobitno objavljen 2001. godine u časopisu "Književnost", a kasnije uvršten kao predgovor drugom, proširenom izdanju Krstićeve knjige (2007), predstavlja značajan svedočanski i interpretativni zapis o jednoj epizodi koja je u temelju subotičke kulturne i ...
Прикажи све

Poetski triptih Ljiljane Žegarac Tenjović

Слика
slika: Gustav Klimt VRT MOG DETINJSTVA     Odrastah samotno, u selu ravničarskom, međʼ brezama, bagremovima i jablanovima, međʼ voćkama, žitom i rastinjem bujnim… Nežno milovanje trava, poljupci napupelih cvetova baštenskih, lelujavi pozdravi plamenih bulki sa uzvišice blage iščekivahu me svakog jutra kao dar svagdanji drugara mi milih, kao zorom orošena detinjih snova lepota.     Vila bejah međʼ življem i plodovima zemlje ravničarske –  sa pticama razgovarah jutarnjim i voćkama rascvetanim; u malinjaku, u žalosti kakvoj, bol i teskobu stišavah tajno, a grudu zemlje, tek uzorane, privijah nežno na nedra, kao majka čedo svoje…  Kraljica bejah carstva večno osveštanog čistotom duše dečje, vazda blagorodnom i umilnom. S proleća svakog krunice bagremova, radosne i bele, kao rukom Bogorodičinom posvećene, vaskrsavahu pred detinjim okom predočavajuć’ obnavljanje večno sile života što iz semena malenog raskošno drvo će da rodi. Rumeni cvetovi razigranih bulki,...
Прикажи све

Svetislav Hadnađev: ,,Luna park“

Слика
LUNA PARK Glava I Na putu do škole – Mrmlj – gunđao je Aleksandar dok je tražio telefon da utihne dosadnu melodiju koja ga je svakog jutra budila pred polazak u školu – joj, tek je ponedeljak, mrzim školu, neću da idem.  – Hajde, ne davi – šaputala je Bela iz susedne sobe – ustaj. – Blago tebi – odvrati Aleksandar – ti ideš tek popodne. Joj što je dosadan, ni brige ni pameti, pomisli Bela, samo su mu robotići i transformersi u glavi.   – Ajde, kreći već jednom. Aleksandar je nevoljno ustao iz kreveta, odvukao se u kupatilo da se umije i opere zubiće, obukao pripremljenu odeću, nabacio torbu na ramena, usput poluglasno komentarišući: "Koji je majmun smislio da vučemo po tri knjige iz svakog predmeta, pa još i svesku, juče sam merio torbu, ima osam kila, a ja jedva dvadeset. Bljak". Aleksandar i Bela su bili naučeni da sami ustaju, dan ranije bi se spremili za školu. Od malena je tako: otac radi noćnu smenu i ne stiže na vreme kući, a majka veoma rano kreće, a kasno stiže. ...
Прикажи све