Haiku poetika Matije Molcera

DEZILUZIONIRANI POETSKI SVET MATIJE MOLCERA ILI POTRAGA ZA IZGUBLJENOM DUHOVNOM ZAVIČAJNOŠĆU

Matija Molcer (Mathias Molcer, 1935), istaknuti subotički kompozitor, pijanista, muzički pisac i kritičar, pedagog, književnik, prevodilac i slikar, objavio je više knjiga poezije na hrvatskom, mađarskom, nemačkom, srpskom i romskom jeziku. Prve haiku pesme napisao je krajem 60-ih na mađarskom jeziku. Docnije je negovao haiku na nemačkom i hrvatskom jeziku. Njegova prva zbirka haiku pesama na srpskom jeziku "Prolazne zvezde / Passing Stars" objavljena je 2005. godine.

Oblik haiku poezije izrazito je japanski oblik umetnosti utemeljen na religijskim i filozofskim osobenostima zen budizma, a nadasve na osobenom doživljaju prirode japanskog pesnika i čoveka japanske kulture. U svojoj glasovitoj istoriji haiku R. H. Blajt (R. H. Blyth), izričući neizrečeni credo japanskih haiku pesnika, piše: "...ljubav prema prirodi je religija, a ta je religija poezija: ove su tri stvari jedna stvar..." Vladimir Devidé, vodeći hrvatski japanolog, pojašnjava ovaj credo na sledeći način: "Japanac voli prirodu, čitavu prirodu kakva jest. Kao objekt koji će opjevati ili naslikati, trava ili rusomača nije toga manje dostojna od božura ili krizanteme; glas slavuja nije bitno superioran glasu žabe, i Japanac ne kaže 'žaba krekeće' već 'žaba pjeva'... '' 

 Ne razdvajajući umetnost od prirode i života uopšte, poistovećujući lepotu sa životom samim, japanski haiku pesnici učinili su da ono što je svakodnevno postane osnovno tematsko područje poezije. Umetnost zena, japansko slikarstvo i poezija, a naročito haiku poezija, i jesu pokušaji da se, kako to objašnjava Svetlana Velmar-Janković, " ... svakodnevno postojanje, implicitno shvaćeno kao čudo, zabeleži i fiksira kao sadržina trenutka. Taj trenutak je predmet estetičke percepcije koji treba iskazati uz minimum sredstava: sa najmanje glasova, reči, poteza kičicom. Trenutak zadržan i fiksiran na ovaj način apsolutno isključuje vreme: nema nikakvog sleda, čak ni misli o sledu, samo trenutak..." Evropski pesnici proširili su tematski krug japanske haiku poezije motivima svakidašnjeg života u sociološkom, političkom, uopšte kulturološkom smislu.

 Haiku kao "asketska umetnost", svojevrsna "umetnička askeza" (R. Blajt), koja odbacuje sve ono nebitno, slučajno što bi zamutilo središnju viziju pesnika i razbilo jedinstvo osećaja, teži kondenzovanosti, sažetosti poetskog izraza. Sedamnaest slogova haiku poezije "...sažima doživljaj jedne istine, jedne ljepote, koja se sama i ne da iskazati tim riječima ... no koje se doživljaj može potaknuti, inicirati, sa samo nekoliko ali majstorski odabranih riječi." Upravo stoga se i haiku poezija definiše kao poezija koja govori ćutnjom i sa najmanje reči izriče najviše. Zbog te suzdržanosti izraza, haiku može mnogo da sugeriše. Haiku pesnik se i oslanja na asocijativne moći čitaoca i podrazumeva njegovo koautorstvo, jer "... pjesnik ne pruža čitaocu gotovu sliku već kist, boje i platno sa samo naznačenom skicom." Na čitaocu je da sliku dovrši prema bogatstvu svojih asocijativnih tokova.

Autor slike na prednjoj korici knjige: Matija Molcer

Osnovne poetološke odlike haiku uočavamo i u zbirci haiku pesama Matije Molcera Prolazne zvezde. Njegov haiku karakteriše dvodelna struktura, tj. dva dela koja čine celinu i upoređuju se jedan s drugim ne u poređenju ili metafori, već kao dve pojave od kojih svaka postoji za sebe. Haiku najčešće sjedinjuje dve suprotne stvari ili stvari različitih kategorija po načelu unutarnjeg poređenja u kojem su razlike isto toliko važne koliko i sličnosti. Npr., Molcerov haiku pod brojem 79 izgrađen je na kontrastu između treperavosti i krhkosti jasike, nežnosti na koju asocira gugutka, s jedne strane, i siline, okrutnosti koju sugeriše dolazak ptice grabljivice, s druge strane:

   suva jasika

   davna gugutka sanja

   stiže orao

Haiku deluje kao objektivan opis prizora iz prirode. Tek neuobičajena, semantički neskladna atributska sintagma "davna gugutka" otkriva subjektivno prisustvo lirskog subjekta koji kao osećajni medij imaginativno povezuje neskladne elemente u uverljivo jedinstvo, te čitav prizor iz prirode smešta u prostore svog unutarnjeg pejzaža. Sugeriše li pesma krhkost naših snova, najintimnih htenja i želja, u sudaru sa surovošću svakodnevice? Ili je konflikt između nežnog i surovog samo prividan? Ne sugeriše li pesma upravo nevidljivo jedinstvo i harmoniju između naizgled različitih ili suprotstavljenih bića, načela, stvari... Nije li upravo dnevnom snevaču, onome ko se, zaronjen u prošlost, isključio iz životne utakmice, potrebna snažna podrška, možda i surovo "buđenje", ne bi li se ponovo uključio u tu utakmicu? Na čitaocu je da "dopiše" pesmu snagom svojih asocijativnih moći... 

Pri tome, vidno je nastojanje pesnika da očuva izvornu metričku šemu haiku (tri stiha sa po 5, 7 i 5 slogova, bez rime).

 Međutim, svojim tematskim opsegom zbirka haiku pesama Matije Molcera Prolazne zvezde premašuje zadate tematske okvire tradicionalne japanske haiku poezije. Pored pesama koje u duhu izvornog japanskog haiku sažimaju trenutak jednog doživljaja prirode, u ovoj zbirci nalazimo i pesme koje sumiraju pesnikov doživljaj urbane svakodnevice, njenih socijalnih, političkih, uopšte kulturoloških osobenosti. U ovom tematskom krugu uočavamo motive dehumanizacije međuljudskih odnosa (haiku 40 i 60) i ljudskog društva uopšte (haiku 43), usamljenosti jedinke u otuđenom sociumu (haiku 50), tragike nacionalne, odnosno političke ostrašćenosti (haiku 56 i 49), verskih ratova i krvoprolića (haiku 53, 43, 52, 54, 93), privida demokratije (92), prizemnosti savremenih mas-medija (45), nedoučenosti savremenih tumača umetnosti (74)... Katkad Molcer pokušava da fokusira trenutke iz života socijalno marginalizovanih likova iz urbanog podzemlja (haiku 76, 50) ili pak jutarnju atmosferu urbane svakodnevice (haiku 51) sa svim njenim socijalnim osobenostima (haiku 48, 75).

Autor slike Viktor Škrabanj

Takođe, već na prvi pogled uočavamo pomerene sintaksičke sklopove i stilska sredstva koja vode rastućoj apstrakciji poetskih slika, što nije svojstveno izvornom haiku. Elipsa je važan elemenat haiku, ali ne i pomereni (agramatički) sintaksički sklopovi. Tako pojedine pesme karakteriše potpuno odsustvo subjekta ili je subjekat nerazgovetan, neodređen. Na primer, haiku pod brojem 61 opisuje fenomen koji je skriven, čija je suština dočarana pretežno glagolima:

   prolazi tiho

   peni se u daljini

   zatim nestaje 

Izostajanje subjekta, njegovo neimenovanje, sugeriše univerzalnost jedne pojave, njenog suštastva – možda neuhvatljivost, neizrecivost lepote jednog bića/predmeta/trenutka koju često i ne uočimo u pravo vreme, tj. postajemo je svesni tek kad to biće/predmet/trenutak iščeznu... Haiku možda sugeriše i prihvatanje prolaznosti s ljubavlju, tzv. zahvalno prihvatanje prolaznosti svega na ovom svetu – jednu od budističkih spoznaja koju su Japanci uključili u svoj život i umetnost... U haiku pod brojem 81 subjekat je prisutan, ali nerazgovetan:

   u vremenu zmaja 

   uvlači se u nas to

   neprihvatljivo   

U vremenu u kojem caruju demonske težnje (na šta asocira slika zmaja) na nama je da, kod sebe i kod drugih, odmerimo opseg i odredimo prirodu skrivenog, nedefinisanog zla (sugeriše ga nerazgovetan subjekat) što se uvuklo u sve nas.     

Izostajanje subjekta, skriveni subjekat i drugi vidovi agramatičnosti koje nalazimo u poeziji Matije Molcera predstavljaju lako prepoznatljivu i tipičnu odliku jednog dela moderne lirike. Razgrađivanje sintakse, tj. pomeranje odnosa u sintaksičkim sklopovima, upućuje nas na odsustvo uravnotežene, stabilne slike sveta. Stoga je i pesnikov opis razbijen, neujednačen, često neuhvatljivih ili mekih obrisa... 

Šta je to što u emotivno-misaonoj poetskoj ravni razdvaja savremenog zapadnog pesnika od japanskog haiku pesnika – onog koji je stvarao između 17. i 19. veka kada je haiku dosegao svoj vrhunac? Jer tradicionalni haiku pretpostavlja pesnikov doživljaj jedinstva i zajedništva sa prirodom i njegovim neposrednim okruženjem: on je jedinstveni prikaz jedinstvenog života. Filozofsku pozadinu tradicionalnog haiku čini zen koji kao krajnji cilj dugih i teških vežbi postavlja trenutno sagledavanje života u njegovoj punini i sveobuhvatnosti. U tom smislu u haiku je kao izrazito japanskom obliku umetnosti "...najčišće kristaliziran zen u doživljaju prirode i života..." Na kakvim pak metafizičkim pretpostavkama počiva slika stvarnosti u savremenoj haiku poeziji jednog zapadnog pesnika? Kakvu nam to sliku sveta u formi tradicionalne haiku poezije može ponuditi jedan savremeni nejapanski pesnik?

 Slika sveta u svakom umetničkom delu u korelaciji je sa skupom poetičkih načela ali i sa kulturom kojoj delo pripada. Rekonstrukcija umetničkog modelovanja sveta najlakše se ostvaruje analizom kategorija prostora i vremena u umetničkom delu, budući da su ove kategorije istovremeno temeljne kategorije svake kulture. Stoga ćemo u analizi pesama Matije Molcera težište staviti na osobenostima oblikovanja pesničkog prostora i vremena tj. prostora i vremena onako kako ih stvaralačka percepcija autora oblikuje u slike imaginacije.

(Odlomak iz književne studije Ljiljane Žegarac Tenjović o zbirci haiku poezije Matije Molcera „Prolazne zvezde / Passing Stars”)

Pripremio: Borivoj Vujić