Lajoš Kašak: izbor poezije

LAJOŠ KAŠAK (1887 - 1967) bio je mađarski prozni pisac, pesnik, vizuelni umetnik, slikar i prevodilac koji je snažno uticao na razvoj modernizma. Kao samouki autor povezivao je književnost i likovnu umetnost, eksperimentišući s formom, jezikom i tipografijom, naročito u okviru konstruktivizma i ekspresionizma. Osnivač je i urednik značajnih avangardnih časopisa poput „A Tett“ i „MA“, kroz koje je promovisao radikalne umetničke i društvene ideje. Njegova proza i memoarska dela odlikuju se autobiografskim elementima, socijalnom osetljivošću i kritičkim odnosom prema buržoaskom društvu, dok je prevodilačkim radom značajno doprinosio recepciji evropske avangarde u Mađarskoj.

Polovinom novembra 1932. godine u Subotici je održan ,,Dadaistički matine" na kome je pročitana Kašakova pesma ,,Este'' (Veče), objavljena u zbirci pesama ,,Hirdetőoszloppal" (Sa oglasnim stubom) iz 1918. godine. Pesma spada u dadaistički opus iz njegovog ranog književnog stvaralaštva.

(...)

VEČE

Vene su mi uginule olovne cevi,

samo mi se nervi pokreću.

Poput osetljivih puževih rogova 

kušaju vreo vazduh i plaču,

pobegavši dole do pomerenih pršljenova,

gde boli zemljina bezmirisna tvrdoća.

Ja se uzalud protežem do bezgraničnosti.

Moždanom mekoćom bodljikavo

i usamljeno na boga se nalaktila tišina.

Ko bi sada meni poslao svoju premaskiranu volju?

...

Napolju sedim u prhkom podnožju brda

dok vreme posađeno na oštricu noža

crnim oteklim pipcima 

kašikom grabi noć iz mene.

PUN MESEC

Sredovečan sam čovek,

muškarac, čvrst i uporan.

Nisam video anđela koji je zavirio k nama u čas mog rođenja,

nisam imao plaćenu dojilju koja bi mi pričala čudesne priče.

Bio sam momak, sluga, zanatlija, skitnica i prosjak.

Moj sadašnji život nalik je prošlom,

od sopstvene snage održavam svoje postojanje, začeto od nadničara i sluškinje.

Volim rad i volim kušnju.

Prijatelj sam ljudima, premda se to na meni naročito ne vidi.

Prijatelj sam i sivom kamenu, mirisnom cveću i gipkom metalu.

Plamteći oganj mi je brat, a hladna, čista voda sestrica.

O dragoj bih mogao da govorim, ali umrla je, tek što smo se sreli.

Imala je šesnaest godina i bila nedirnuta divljim nagonima.

Nikad nisam pucao oružjem, nisam odgojio nijedno dete.

Čemu onda služim? – pitam se u besanim noćima.

Zašto su mi oči otvorene, a niko ne ulazi kroz te širom otvorene kapije?

Zašto ovo? I zašto ono? – uporno se pitam.

Kad bih bio ptica, sad bih leteo nad morem,

kad ne bih živeo, možda bih i bio srećan,

ali ovako – samo živim i nemiran sam, kao onaj

koji ne zna šta da čini sa sobom.

Sedam saksija muškatli stoji na našem prozoru,

moja ih žena svakog dana zaliva,

a one joj, iz zahvalnosti, otvaraju svoje čipkaste cvetove.

Tada pomislim da je život lep i da su sve stvari stvorene radi nas,

a ja ležim na širokoj ležaljci, sam.

Noć je.

Ne žalim se.

Kao nerazumno dete, kad mu se razveže jezik –

ispričah svoj život.

Tekst i prepev: Borivoj Vujić