Čistota snega
Prva sećanja na zimu vezana su za osećaj mira koji se širi prostorom kada sneg prekrije poznate predele. Taj mir nikada nisam doživljavao kao izolovano lično iskustvo. Delovalo mi je da se isti spokoj prenosi i na druge ljude, na njihove glasove, kretanje i način boravka u prostoru.
U tom iskustvu, čistota snega prevazilazi estetski utisak i zadobija fenomenološki značaj. Prostor se pojavljuje sabranije, bez naglašenih kontrasta i oštrih granica. Površine su izravnate, oblici pojednostavljeni, a poznati putevi deluju otvorenije nego inače. Takvo preuređenje prostora deluje neposredno, kroz način na koji se telo kreće a pogled zadržava.
Hodanje po snegu podstiče sporiji ritam. Korak kao da postaje promišljen, a tišina se širi između krhkih zvukova. Čistota snega omogućava pažnju prikupljenu oko jednostavnih opažaja: tragova, disanja, blagog škripanja pod nogama. U tom stanju javlja se osećaj smirenosti koji mnogi ljudi prepoznaju i dele, čak i bez reči.
Mnoge od tih iskustava povezujem sa dugim šetnjama po snegu, često u društvu bliskih prijatelja. Kada bi pao sneg, kretali bismo se bez unapred određenog cilja, prateći ulice i staze koje su pod belinom gubile svoju uobičajenu orijentaciju. Razgovori su tada bivali sporiji, sa češćim pauzama, kao da je i govor prilagođava prostoru.
Istovremeno, postajemo svesni da su takvi trenuci sve ređi. Sneg koji je nekada dolazio redovno i trajao danima sada se pojavljuje kratko. Ta retkost dodatno pojačava osećaj pažnje i vrednosti ovih šetnji, jer se iskustvo mira i sabranosti vezano doživljava kao prolazna, gotovo dragocena pojava.
Rilkeova pesma Advent prikazuje upravo ovakav odnos prema svetu. Šuma pod snegom prikazana je kao prostor tihe pripreme. Vetar skuplja pahulje, grane se šire. Sve je usmereno ka unutrašnjem ritmu rasta i osluškivanja. „Nevini putevi“ sugerišu prostor koji još nije iscrpljen kretanjem, prostor u kojem se pravac tek naslućuje.
*
R.M.RILKE - ADVENT
Vetar gomila sneg u šumi,
kao pastir pahulja stado.
A neke jele već slute da će postati
blagosloveno drvo; i slušaju.
Nad nevinim putevima
pruža se mnoštvo igličastih grana.
Hvataju vetar, spremaju se,
rastu visoko, ka jedinoj svetoj noći.
(Slobodni prevod i adaptacija prema mađarskom prevodu Andraša Fodora)
*
Sećanje na stanje nekakve iskonske čistote opstaje kao mogućnost kojoj se misao vraća. Ono ostavlja utisak da je drugačiji odnos prema svetu moguć, odnos u kojem pažnja, mir i strpljenje imaju prednost nad žurbom.
Čistota snega, shvaćena na ovaj način, ostaje kao tiho prisustvo koje podseća da svet može biti doživljen sporije, sabranije i sa više unutrašnjeg sklada, onako kako ga mnogi ljudi još od detinjstva prepoznaju.
Borivoj Vujić
Коментари
Постави коментар