Zavist - pukotina u međuljudskim odnosima

U društvenim odnosima postoji jedno osećanje o kojem se gotovo nikada ne govori otvoreno. To osećanje je zavist. 

Ona se ne pojavljuje u čistoj formi već u prerušenoj, poput moralne primedbe, ironičnog osmeha, neobjašnjive distance ili hladnoće. U njenom korenu retko je istinska mržnja; češće je to osećaj da smo ostali neprimećeni, da je nekome pripalo priznanje ili životna uloga za koju smo, potajno, verovali da je mogla biti naša.

Milosrđe i zavist

Filozofski posmatrano, zavist je simptom poremećenog odnosa prema sopstvenom potencijalu. Nastaje kada neko drugi otelotvori ono što smo i sami želeli da postanemo. Taj drugi postaje živi dokaz naših propuštenih mogućnosti. U tom smislu zavist je neuspeo čin samoprepoznavanja, maskiran kao neprijateljstvo prema spolja, a zapravo duboko ukorenjen u osećaj unutrašnjeg nedostatka.

Fridrih Niče je taj mehanizam prepoznao u pojmu resantiman. Analizirao je ovaj filozofski pojam kao dugotrajnu emotivnu reakciju osobe koja oseća da je ponižena, potčinjena ili nepravdeno zapostavljena, ali ne sme ili ne može da deluje otvoreno, pa umesto toga razvija unutrašnji prezir prema onima koje doživljava kao uzrok svog osećaja niže vrednosti. Iz te analize je utvrdio da zavist često dolazi iz slabosti: kada nemamo snage da nešto postignemo, onda mi to obezvredimo. Taj osećaj nije uvek isključivo destruktivan. U zavisti se, paradoksalno, ponekad javlja trag istine o sebi koja nam može reći šta je to što smo u sebi zanemarili ili potisnuli.

"Postani ono što jesi." (Ničeova maksima često se uzima kao esencijalna formulacija ideje individuacije, rasta i samonadilaženja)

U zrelom dobu, ljudi koje upoznajemo kroz kreativni ili profesionalni rad neretko nas vrednuju po onome što jesmo sada. Međutim u malim zajednicama, gde se društveni poredak oslanja na stabilne slike iz prošlosti, svaka promena se posmatra kao narušavanje ravnoteže. Uspeh, naročito onaj koji podrazumeva duhovni ili kreativan uspon može delovati kao implicitna kritika onima koji su ostali u sigurnosti kolotečine.

Neizgovorena pitanja često lebde u vazduhu: „Ko si ti da misliš da možeš više od nas?“ ili „Ako si jedan od nas, kako si se usudio da uspeš i izađeš iz mase?“ 

Oni koji zavide ne doživljavaju promene pojedinca kao proces rasta, već kao opasno potkopavanje slike koju su formirali. Za njih je taj pojedinac i dalje „ono dete iz kraja“ ili „onaj iz škole“ pa svaka transformacija preti toj zamrznutoj predstavi. Mnogi će pokušati da uspeh pojedinca objasne spoljnim faktorima: „Imao je sreće“, „Sigurno ima vezu“, „Sigurno je pogazio principe“ vraćajući taj uspeh u okvire svog iskustva.

Niče bi rekao da je sve to odbrambeni refleks slabosti, u kojem se energija koja bi mogla postati stvaralačka troši na diskreditovanje tuđeg stvaranja. U tom smislu, zavist je možda najintimnija potvrda da uspeh nikada nije samo lična stvar. On je ogledalo koje se, hteli mi to ili ne, postavlja pred druge. U tom ogledalu oni vide put drugoga, kao i sopstvene zaustavljene korake, strahove i propuštene prilike.

U trenutku kada postanemo svesni da u drugome gledamo odraz sopstvenog neostvarenog potencijala, imamo izbor: da taj osećaj pretvorimo u otrovnu kritiku ili u unutrašnji poziv na delanje. Možda je upravo tu skrivena prilika da zavist preraste u inspiraciju, da tuđa svetlost prestane biti pretnja i postane izazov koji nas pokreće.

Borivoj Vujić