Liminalni prostor u filmu „Donnie Darko“

 

Liminalni prostor u filmu „Donnie Darko“

Scena „In Movie Theater“ iz filma „Donnie Darko“ (u daljem tekstu: Doni Darko) predstavlja jedno od ključnih čvorišta simboličke i filozofske strukture filma. 

U toj sceni Doni Darko sedi u bioskopu sa Grečen. Dok ona spava, on ulazi u dijalog sa Frenkom, zagonetnim likom koji se pojavljuje iz tame bioskopske sale. Naizgled marginalna, ova scena se pokazuje kao metafizički centar filma, mesto na kojem se ukrštaju pitanja identiteta, vremena, etike i unutrašnje transformacije subjekta.

Frenk u ovom kontekstu funkcioniše kao figura višeg reda, povezana sa filozofijom ne-linearnog vremena, tangentnog univerzuma i Donijevih potisnutih impulsa. Njegova pojava ukazuje na duboko ukorenjeno osećanje da je stvarnost u kojoj Doni živi neautentična i privremena. Bioskop, kao prostor tame, fikcije i projekcije, postaje savršena pozornica podsvesti: mesto gde se briše granica između spoljašnjeg sveta i unutrašnje vizije.

Kao liminalni prostor, bioskop stoji na granici između primarnog univerzuma i tangentne realnosti.

U trenutku kada Frenk iz tame izda zapovest Doniju da zapali kuću Džima Kaningema, scena dobija etičku složenost koja prevazilazi klasične moralne kategorije. Na prvi pogled, reč je o činu destrukcije i zločina. Međutim, taj čin razotkriva skrivenu istinu: Kaningem je seksualni prestupnik, simbol lažne moralnosti i društvene hipokrizije. Doni ne prolazi kroz racionalno moralno vaganje; on instinktivno prihvata zadatak, ulazeći u ono što se može nazvati etikom nužnosti u ne-linearnom vremenu.

Takvo delovanje ukazuje na prihvatanje sudbine bez pokajanja. U tom smislu, Frenk funkcioniše kao figura nad-ja, ali i kao Jungova arhetipska senka. U bioskopskoj tami, dok Grečen spava, Doni se suočava sa sopstvenim nesvesnim impulsima. Jungovski posmatrano, to je trenutak konfrontacije s potisnutim aspektima ličnosti, neophodan korak u procesu individuacije. Paljenje kuće tada prestaje da bude puka destrukcija i postaje čin psihološke reintegracije.

Grečen, kao figura anime, u toj sceni ostaje uspavana. Njen san simbolizuje privremenu neaktivnost Donijevog ženskog principa: osećajnosti, empatije i emotivne ravnoteže. Akcija mora prethoditi razumevanju. Kada se anima probudi, biće prekasno; njena smrt označiće konačan gubitak te ravnoteže i potvrditi tragičnu strukturu Donijevog puta.

Unutar šireg okvira teorije tangentnog univerzuma, film razvija ideju paralelne realnosti koja se odvaja od primarne i preti kolapsom ukoliko ne bude zatvorena. Frenk je u tom svetu „umrli vodič“, posrednik između vremena i svesti, koji Donija vodi ka samosvesnom žrtvovanju. Doni, kao heroj anti-linijskog vremena, ne živi po logici uzroka i posledice. On saznaje posledicu pre nego što je izazove. U bioskopskoj sceni sudbina prestaje da bude nametnuta i postaje svesni izbor.

Dijalog:

„Why are you wearing that stupid bunny suit?“ (Doni)
„Zašto nosiš to glupo zečje odelo?“
(opiranje, ironija)

„Why are you wearing that stupid man suit?“ (Frenk)
„A zašto ti nosiš to glupo ljudsko odelo?“
(egzistencijalni obrt)

„Take it off... What happened to your eye?“ (Doni)
„Skini ga… Šta ti se desilo s okom?“
(empatična radoznalost)

„I am so sorry.“ (Frenk)
„Tako mi je žao.“
(kajanje, slutnja)

„Why do they call you Frank?“ (Doni)
„Zašto te zovu Frenk?“
(pitanje identiteta)

„It is the name of my father, and his father before me.“ (Frenk)
„To je ime mog oca, i njegovog oca pre njega.“
(nasleđe, cikličnost)

„When is this going to stop?“ (Doni)
„Kada će ovo da prestane?“
(umor, očaj)

„You should already know that.“ (Frenk)
„To bi već trebalo da znaš.“
(proročki ton)

„I want you to watch the movie screen. There is something I want to show you. Have you ever seen a portal?“ (Frenk)
„Hoću da pogledaš filmsko platno. Ima nešto što želim da ti pokažem. Jesi li ikada video portal?“
(meta-pogled, proboj)

„Burn it to the ground.“ (Frenk)
„Spali to do temelja.“
(zapovest, nužnost)

Scena „In Movie Theater“ je narativna prekretnica i metafizički epicentar filma. Kroz prizmu Ničeove volje, Jungove senke i teorije ne-linearnog vremena, ona otkriva Donija kao heroja nesvesnog, anti-linijskog etičkog subjekta i tragičnog nosioca kosmičkog zadatka. 

U tami bioskopske sale, realnost se raspada, ali se istovremeno rađa nova, oblikovana unutrašnjim aktom volje i prihvatanjem sopstvene senke. To je trenutak u kojem se svet više ne posmatra sa distance; u njega se ulazi delatno, po cenu sopstvenog nestanka.

Borivoj Vujić