Snoviti svet Brune Šulca

BRUNO ŠULC (1892–1942) bio je poljski pisac i slikar, veliki stilista proze čija dela odišu snovitom, nadrealnom i poetičnom refleksijom postojanja, stvarajući čudesne filozofske svetove.

Sve je u njegovim pričama kao u bajci, neponovljivo, puno fantastične nadgradnje. Ličnosti i junaci o kojima piše su ljudi iz sredine u kojoj je prolazilo njegovo detinjstvo. 

Posebno značajno mesto u Šulcovom pisanju zauzima figura oca koga predstavlja kao vizionara, proroka, čudaka i i heretika. On je u isto vreme i marginalizovan i uzvišen: prodavac tkanina koji govori o kosmosu, pticama, mitologiji, kao da kroz njega progovara drevna, arhetipska mudrost. U tim prizorima otac postaje simbol duhovnog raskoraka od mitske dimenzije postojanja do sudara sa trivijalnošću svakodnevice.

„PRODAVNICE CIMETOVE BOJE“ 

(ISKUŠENJE 2)

Moj otac je lagano nestajao, naočigled svih.

Zgrčen pod velikim jastucima, sa divlje naježenim čupercima sede kose, razgovarao je poluglasno sa samim sobom, sav utonuo u neke komplikovane unutrašnje afere. Moglo je izgledati da se njegova ličnost raspala na mnoštvo posvađanih i suprotnih ja, jer se glasno svađao sa samim sobom, uporno i strašno pregovarao, ubeđivao i molio, a onda je opet izgledalo kao da predsedava skupu mnogobrojnih interesenata, koje je sa najvedom usrdnošdu i leporečivošću pokušavao da pomiri. Ali svaki put ti bučni sastanci, puni vatrenih temperamenata, na kraju bi se rasturali usred psovki, grdnji i uvreda.

Zatim je došao period nekog smirenja, unutrašnjeg spokojstva, blage duševne vedrine.

Opet su veliki folijanti bili rašireni po krevetu, po stolu, po podu i neki benediktinski mir rada ležao je u svetlu lampe nad belom posteljinom kreveta, nad pognutom sedom glavom moga oca.

Ali kad bi se majka kasno uveče vraćala iz radnje, otac bi živahnuo, pozivao bi je k sebi i s ponosom pokazivao sjajne, šarene slike kojima je bio brižljivo izlepio stranice glavne knjige.

Tada smo svi primetili da je otac počeo iz dana u dan da se smanjuje kao orah, koji se suši u ljusci.

To nestajanje ni u kom slučaju nije pratilo i slabljenje snage. Naprotiv, stanje njegova zdravlja, raspoloženje, pokretljivost pre je izgledalo kao da se popravljaju.

Sada se često glasno i cvrkutavo smejao, prosto se zanosio od smeha, ili je kucao u krevet i sam sebi odgovarao »molim« u raznim intonacijama, po čitave sate. S vremena na vreme je silazio sa kreveta, penjao se na orman i čučeći pod tavanicom sređivao nešto među starudijom, punom rđe i prašine. Ponekad bi sebi namestio dve stolice jednu prema drugoj i upirući se rukama na naslonjače, ljuljao se nogama napred i natrag, tražeći sjajnim očima u našim licima izraze divljenja i ohrabrenja. Sa Bogom se izgleda bio sasvim pomirio.

Ponekad se noću u prozoru spavaonice javljalo lice bradatog Demijurga, obliveno tamnim purpurom bengalske svetlosti, i trenutak dobrodudno posmatralo čoveka koji je duboko spavao i čije je melodično hrkanje, tako je izgledalo, putovalo daleko po nepoznatim prostranstvima svetova sna.

Za dugih, polutamnih popodneva te kasne zime moj otac je s vremena na vreme upadao na cele sate u zakutke gusto pretrpane stvarima, uporno tražeći nešto.

I često se događalo za vreme ručka, kad bismo svi seli za sto, da oca nije bilo. Tada bi majka dugo morala vikati: »Jakube!« i udarati kašikom o sto, pre no što bi izašao iz nekog ormana, oblepljen krpama paučine i prašine, besvesna pogleda utonulog u komplikovane, a samo njemu znane probleme, koji su ga mučili.

Ponekad bi se popeo na karnišu i zauzimao nepokretan stav tačno nasuprot velikog ispunjenog kraguja, koji je s druge strane prozora visio na zidu. U tom nepokretnom, čučećem položaju, zamagljena pogleda i lukavo nasmejana izraza lica ostajao bi čitave sate, da iznenada, kad bi neko ušao, zalupa rukama kao krilima i zakukuriče kao petao.

Prestali smo da obraćamo pažnju na ta osobenjaštva, u koja je iz dana u dan sve više upadao. Oslobođen skoro sasvim telesnih potreba, ne uzimajući nedeljama hranu, svakim danom je sve dublje tonuo u zamršene i čudne afere, za koje mi nismo imali razumevanja. Gluv na naša ubeđivanja i molbe, odgovarao bi odlomcima svog unutrašnjeg monologa, čiji tok ništa spolja nije bilo u stanju da pomuti. Večito zauzet nečim, bolesno živahan, sa crvenim pečatima na suvim obrazima, nije nas primećivao i previđao nas je.

Bili smo navikli na njegovu neškodljivu prisutnost, na njegovo tiho pričanje sa samim sobom, na to detinje cvrkutanje, utonulo u samo sebe, čiji su trileri nekako prolazili preko margina našeg vremena. Tad je već nestajao na mnogo dana, devao se nekuda po zabačenim kutcima stana i nemoguće ga je bilo naći.

Postepeno su ti nestanci prestali da prave utisak na nas, navikli smo na njih i kada bi se posle mnogo dana opet pojavljivao, manji i mršaviji, to ne bi za duže vreme zadržalo našu pažnju. Prosto, prestali smo da računamo s njim, toliko se bio udaljio od svega što je ljudsko i stvarno. Čvor po čvor se odvezivao od nas, tačku po tačku je gubio veze koje su ga vezivale sa ljudskom zajednicom.

Ono što je još bilo ostalo od njega, ono malo telesnog omotača i ona pregršt besmislenih osobenjaštava –mogli su nestati jednog dana, isto onako neprimećeni kao siva gomilica smeća, koja se skupljala u uglu, i koju je Adela svaki dan iznosila na đubrište.

Borivoj Vujić