Marija Šimoković: „Nebeski bicikl“

Predstavljam vam izuzetnu pesmu MARIJE ŠIMOKOVIĆ, jedne od najznačajnijih pesnikinja iz Subotice, čije stvaralaštvo zauzima posebno mesto u savremenoj srpskoj književnosti.

Sam naslov „Nebeski bicikl ili srce pentagrama“ objedinjuje ključne simbole pesme: kretanje, ravnotežu i jedinstvo suprotnosti. „Nebeski bicikl“ označava kruženje i večni pokret između svetova, između svesti i senke, života i sna, dok „srce pentagrama“ upućuje na središte tog kretanja, na tačku sklada gde se sve energije spajaju u jednu celinu. Reč “ili” u naslovu nije puka alternativa, ona je poetski most između dva simbola koji stoje u dijalogu. Njome autorka čuva napetost između pokreta i sklada; čoveka koji traži i kosmosa koji ćuti, a upravo u toj napetosti nastaje poezija.

Pesma govori o unutrašnjem dualitetu čoveka, o onom drugom “ja” koje postoji s druge strane kože sveta, u dubini zemlje, kao zrcalna duša ili arhetipski dvojnik. Taj dvojnik ne može da se sretne s lirskim subjektom: kad jedan spava, drugi bdi; kad jedan boluje, drugi je zdrav.
Taj odnos je ontološki zakon suprotnosti: sve u svetu postoji u paru, ali se parovi nikad ne dodiruju, jer bi dodir značio kraj kretanja, kraj života.

Pored subjekta i njegovog dvojnika u zemlji, postoji i treći: quazar, kosmički entitet koji objedinjuje oboje. On je metafora celine, božanskog jedinstva, izvor i cilj svih energija. 

Stil je slobodan i vizionarski, prepun slikovitih poređenja i duhovnih parabola. U središtu ovog poetskog univerzuma nalazi se ideja da je čovek uvek nedovršen, da svaka stvar ili misao teži svojoj drugoj polovini, i upravo ta čežnja, kao najdublji impuls života, postaje pokretač.

To je pesma o prirodi postojanja, o energiji koja se stalno obnavlja u beskrajnom ciklusu rađanja i čežnje. 

NEBESKI BICIKL ILI SRCE PENTAGRAMA

Postoji sa druge strane kože sveta jedan isti kao ja

koji se budi kad ja zaspim

koji živi sve moje snove

i zadaje mi zadatke svojim snovima

kad on legne ja se budim

i mi se tako nikada 

ne srećemo

kad on boluje ja sam zdrava i sve je sa nama obrnuto

vezani smo čudnom vezom pupka zemlje

i nigde van nje ne bismo mogli nezajedno

moja slika iz duboka iz srca zemlje sada spava

a ja pišem pesmu koju sanja

ta nesloboda odgovara mi

duboko u srcu puta k meni pluta volja njegova

i svako od nas ima jednog takvog

bez koga ne bi smeo biti

okrene li se zemlja s druge strane

staće na naše mesto i nastaviti gde smo stali

a jedan treći postoji dalje

van galaksije

njemu putujemo ovaj iz zemlje i ja

svake noći

moje noći njegove noći sami jedno bez drugog

da tankiramo energiju

ponekad uspemo proći jedno kraj drugog

u suprotnom pravcu

brzinom kojom ni u mašti ne umemo

predstaviti lice

a znamo da je kao u bunaru sa vodom kad se nagneš

pa sebe nađeš

kao u dnu reke samo kad bi ovog

mogla da dotakneš ne bi u ruci ostao tek pesak

i senka od krošnji

i tako nas troje jer nismo sami

koračamo po danu po tami probijajući se

ovaj drugi u srcu zemlje je muškog pola

jer ja sam žena

da je obratno bilo bi i za njega isto

a onaj treći veći je besmrtan i zajednički imenitelj

njega i mene

da mora da je tako

samo su nam godine različite kod starta

ja beba on starac približavamo se jedno drugom

najsrećniji kad se izjednačimo u sredini

usred puta

ja plutam on pluta

tada smo na istoj toplini stvari

on sve mlađi ja ona što stari

dotle je on učio mene a sad sam ja jača

on yin – ar

ja yang – ar

ono u galaksiji quazar

na svakog yin – ara jedna yang – ar i na njih njihova istost quazar

to je tajna harmonije svega van i u nama

to je druga polovina i treća strana

kada putujem guazaru uvek se svet smanji

u papirnatu geografsku kartu i koraknem li

jednom iz panonije stižem odmah u novi zeland

prekoračujući reke neke nepoznate zemlje

putujem brzo ne osećajući tu brzinu

putujem daleko nasmejana s lakoćom

i znam gde ću stići tamo

gde se u velikim kvadrima nalaze ljudske glave otvorene na popravci od smrti

mnoge prepoznajem 

i kada se napoje energijom kojom zrači njihov quazar

a svaki quazar ima svoj kvadar

vraćaju se

srećem te povratnike na zemlju

prepoznajem u njima besmrtnost semena

koje rađa drvo urinuto u koren zemlje

čak do kuće starca – za svaku bebu

starca što tamo iz duboka čeka na početak

igre od ovde gore odakle se kreće u beskonačnost

starac od dole i beba nad kožom zemlje u obratnim vremenima smislenijim od ogledala

jači od bilo koje iluzije

putuju sigurnim putem do quazara

svi imaju isto lice njih troje

a samo ja jedno večno

yin – ar nastavlja da piše moju pesmu

kad ja stanem

i jednost pesme znana je samo quazaru

jedino on ima celinu i moj deo i njegov deo zajedno

i tako svaka stvar

i stolica i lampa i građevina

i muzika imaju nedostatak svoje druge polovine

te zato nikad neće biti završene

savršene te stvari na zemlji

svaka pesma traži svoj drugi deo

i zato je čežnja

svaki predmet na stolu isto

i zato je žudnja

najveći majstor žudnje quazar svakoga od nas

vodi sasvim blizu jedan drugome

i nikad nam ne omogućava da se sretnemo

zato smo uvek čežnja

mi nezavršeni što činimo nesavršene stvari

tek u igri ili u nekom velikom snu

i mi smo quazari ali samo na tren

zar nam se ne čini tada da smo svemogući sasvim

da smo srećni sasvim

da smo celi sasvim

i radi tog osećanja i radi njegovog ponavljanja

makar još samo jedanput

nastavljamo igru uvek ispočetka

prvo smo mala pa veća zagonetka

i tako u večnom krugu rađanja početka

tek smo jedni drugom prava odgonetka

da

mora da je tako

(iz zbirke pesama ,,Nebeski bicikl“ 1987)

*

MARIJA ŠIMOKOVIĆ (Subotica, 1947)

Pesnikinja, prevodilac, autorka mnogih eseja. Bavila se novinarstvom, pisanjem za film i pozorište. Osnovno i srednje obrazovanje završila je u rodnom gradu, a filozofiju, smer estetika i etika, diplomirala na Beogradskom univerzitetu.

U književnosti je prisutna od zbirke pesama „Sam čovek“ (1972), nakon koje je objavila više od deset knjiga poezije, među kojima su: „Iščekujući Jonu“ (1976), „Ne boj se, tu sam“ (1980), „Majstor žudnje“ (1983), „Nebeski bicikl“ (1987), „S/laganje vremena“ (1992), „Poljubac Gustava Klimta“ (1993), „Međurečje“ (1998), „Kinovar“ (2007), „Kutija od peska“ (2011), „Čuvari privida“ (2012), „Dnevnik razdaljine“ (2014) i „Pozajmljena svetlost“ (2018). Autorica je i tri romana: „Scenografija za vetar“ (2002, 2003), „Velosiped gospodina Vermeša“ (2010) i „Čitač tragova“ (2020).

Njeni tekstovi, eseji i prevodi sa mađarskog objavljivani su u brojnim jugoslovenskim i srpskim časopisima. Na mađarski su prevedeni: izbor iz poezije („Mariatheresiopolis“, 1996), dvoknjižje sa Ištvanom B. Fokijem („Foky, István B.“) i roman „Scenografija za vetar“ („Díszlet a szélnek“, 2008).

Za svoj književni rad dobitnica je više priznanja, među kojima su nagrade: Prva nagrada na Jugoslovenskom festivalu poezije mladih u Vrbasu (1974), Nagrada za knjigu godine Društva književnika Vojvodine („Nebeski bicikl“, 1987), nagrada „dr Ferenc Bodrogvari“ (1988, 1992), nagrada „Branko Miljković“ („Kinovar“, 2007), Nagrada Gradske biblioteke u Subotici („Velosiped gospodina Vermeša“, 2009), Zmajeva nagrada Matice srpske („Čuvari privida“, 2012) i nagrada „Stevan Pešić“ („Dnevnik razdaljine“, 2015).

Živi i stvara u Beogradu.

pripremio: Borivoj Vujić