Dejan Mrkić: „Deca sa subotičkog betona“

DECA SA SUBOTIČKOG BETONA

Radijalac 1963. godine. Mladi novinar Milenko Brustulov piše o deci koja žive u ovom modernom kvartu, konkretno o veseloj gomili klinaca koja sa manje ili više uspeha jurca alejom sa rolšuama na nogama. Nisu rolšoue novi rekvizit, ali je novo to betonsko prostranstvo koje je preduslov za uspešnu vožnju koturaljkama. Iako se većina nije nikada srela sa svojim vršnjacima iz velikih gradova, mali Subotičani su prihvatili igre koje se igraju svuda gde deca odrastaju na betonskom tepihu.

Ubrzo su za Radijalcem počela da niču i druga nova naselja koja su bila pozornica za detinjstvo prve generacije klinaca u višespratnicama.

Naselje u ulici Jovana Mikića

Blok zgrada na uglu ulica Jovana Mikića i Kireške izgrađen je krajem šezdesetih godina. Osam petospratnica ima podrume i zajedničku prostoriju, a uz njih, u istom nivou je projektovan i po jedan jednosoban stan. Ni jedan nikada nije useljen. Iako su za njih obezbeđeni potrebni priključci, od samog početka su ove prostorije služile stanarima kao odlagalište za bicikle ili stari nameštaj. Krajem sedamdesetih, grupa omladinaca je u suterenu jedne od tih zgrada (Kireška 4) napravila „disko klub“. Gramofon i prigušeno svetlo obezbedili su atmosferu tih klubova o kojima se ponešto znalo, ali još niko nije stasao za njih. Pogotovo deca iz nižih razreda koji su se neko vreme tamo glupirali dok im „osmaci“ nisu zabranili ulaz. 

Očajni zbog toga, uredili su sebi suteren u jednoj od drugih zgrada. Nije to moglo da izgleda kao kod starijih, ali su uradili ono što su mogli. Na zidove su ispisali imena rok grupa za koje su čuli, a na sredini ispisali: „Ovo je dizgo za decu do 12 godina“. Tek da oni stariji znaju da su i njima negde zatvorena vrata. Starosnu granicu za „dizgo“ odredio je najstariji dečak, koji je slučajno imao baš 12. Nije to bilo dugog veka iako su natpisi na zidovima stajali još narednih trideset godina.

Dečiji protest u Kumičićevoj

Stasavala je generacija dece kojoj se dopalo da se smuca po podrumima, stepenicama i oko garaža novih betonskih naselja. Bilo je to vreme kada se mislilo i na zelene površine i igrališta. Ipak, klinci u Kumičićevoj ulici nisu imali igralište i to je bio razlog za demonstracije. Pravi pravcati protest! Januara 1975. godine, nezadovoljni što nemaju prostor za igru i što ih odrasli teraju i grde zbog galame, velika grupa dece iz Kumičićeve organizovala je ulične demonstracije vičući: „Hoćemo igralište!“ Na ulaze zgrada izlepili su plakate za svojim zahtevima, na zidove su kredom ispisali parole… Odrasli su posmatrali sa balkona podeljeni u svojim stavovima. Neki su aplaudirali, neki negodovali, a veći deo ih je gledao „belo“. Par dana kasnije došao je novinar da zabeleži nešto o ovom fenomenu. Mali učesnici protesta su mu se žalili kako ih teraju iz ulaza, pa čak i fizički maltretiraju, dok su stariji imali pritužbe na galamu. Angažovani novinar je otišao i u Zavod za urbanizam gde je obećano da će iza ambulante biti izgrađeno igralište. 

Svim dečjim problemima dođe kraj kada ti mali ljudi odrastu. Tako je bilo i sa demonstrantima iz Kumičićeve. Čekalo ih je vreme pravih štrajkova i protesta.

*

Dejan Mrkić (1967), napisao je 250 članaka za „Subotičke novine“, na teme iz prošlosti grada. Na portalu Gradsubotica.co.rs, kao Lansky potpisuje više od hiljadu priča. Autor je više izložbi arhivske građe i istorijskih izvora, predavanja i radova u stručnom časopisu „Ex Pannonia“. Režiser i scenarista sedam dokumentarnih filmova sa fokusom na Suboticu, od kojih su dva prikazana na međunarodnim festivalima Nancy (Francuska) i Palić (Srbija). Sarađivao sa brojnim drugim autorima na njihovim radovima i publikacijama. Zaposlen u Istorijskom arhivu Subotice.