Borhes i Sabato: Velikani svetske književnosti
Latinoamerička književnost dvadesetog veka obeležena je snažnim imenima koja su oblikovala tokove svetske književnosti. Među njima posebno mesto zauzimaju Horhe Luis Borhes i Ernesto Sabato, autori koji se, iako pripadaju istom kulturnom prostoru, susreću i razilaze u svojim poetikama. Borhes, majstor kratke priče, metafizičke igre i eruditskih parabola, i Sabato, autor romana duboko obojenih pesimizmom i egzistencijalnom teskobom, predstavljaju dve različite tačke u jednom širem književnom pejzažu. Cilj ovog rada jeste da se kroz poređenje Borhesove zbirke „Alef “i Sabatovog romana „Tunel“ pokažu njihove dodirne tačke i razlike, kako u pripovednim tehnikama, tako i u tematskim i motivskim odrednicama.
Razlika između romana i kratke priče u osnovi određuje narativni horizont oba autora. Sabato u „Tunelu“ razvija dijalog likova, psihološku karakterizaciju i prisustvo esejističkog diskursa. Njegovo pripovedanje je linearnije, oslonjeno na unutrašnja stanja i sukobe, a roman postaje introspektivni portret umetnika obuzetog paranojom i ljubomorom. Borhes, s druge strane, u „Alefu“ koristi formu kratke priče koja često započinje „in medias res“, oslanjajući se na fragmentarnost, paradokse i ironiju. Poseban značaj imaju fusnote, kojima Borhes meša stvarnu i izmišljenu istoriju, brišući granicu između fikcije i faktičkog diskursa.
U Sabatovom „Tunelu“ centralni motiv predstavlja ljubomora i paranoja slikara Huana Pabla Kastela, koji u svojoj nesposobnosti da poveruje ženi ubija Mariju Iribarne. Ljubavni odnos ovde prerasta u tragediju, u pesimistički iskaz o ljudskoj nemoći da prevaziđe sopstvene strahove i sumnje. Borhes u „Alefu“ tematizuje drugačiji oblik ljubavi – neostvarenu, idealizovanu i sećanjem obojenu privrženost Beatris Viterbo. Iako sekundaran, ženski lik pokreće naraciju koja prerasta u metafizičko razmatranje beskonačnosti, sabijene u tačku Alefa.
Ono što povezuje ova dva dela jeste prisustvo ljubavnog motiva kao ishodišta, ali dok kod Sabata ljubav vodi destrukciji i nasilju, kod Borhesa ona otvara vrata filozofskoj i poetskoj refleksiji.
Sabato, osim što piše romane, poznat je i po svojim esejima, među kojima se ističe „Čovek i svemir“. Esejistički način mišljenja on ugrađuje u strukturu romana, gde pripovedanje često prelazi u misaonu digresiju. Borhes, pak, u svojim pričama koristi fragmentarnu esejistiku i parodira akademski stil. Njegove fusnote i pseudo-eruditske reference funkcionišu kao ironijski mehanizmi kojima razara granice između fikcije i naučnog diskursa.
U oba slučaja, međutim, prisutna je filozofsko-nihilistička dimenzija. Kod Sabata ona se ogleda u beznađu i pesimizmu ljudske egzistencije, dok kod Borhesa postaje metafizička igra sa pojmovima beskonačnosti, relativnosti i neizvesnosti postojanja.
Iako različiti u žanrovskom određenju i narativnim tehnikama, Borhes i Sabato dele zajedničku preokupaciju temeljnim pitanjima ljudske egzistencije. Sabato se obraća psihološkim dubinama pojedinca, prikazujući destruktivnu snagu strasti i sumnje, dok Borhes kroz metafizičke konstrukte i eruditske parabole istražuje granice znanja, fikcije i stvarnosti. Njihova srodnost nalazi se upravo u nihilističkom horizontu: u uverenju da se čovek, suočen sa beskonačnošću ili sopstvenim unutrašnjim ponorom, ne može osloboditi osećanja besmisla.
Na taj način „Tunel“ i „Alef “, iako različiti po obliku i tematici, predstavljaju dva aspekta iste filozofske odrednice – traganja za Apsolutom u svetu u kojem Apsolut neprestano izmiče.
Borivoj Vujić
Коментари
Постави коментар