Svetski dan knjige: O delima koja traju


Povodom Svetskog dana knjige (23. april), sa kratkim vremenskim odmakom, donosim osvrt na pojedina dela koja nadživljavaju vreme.

                                 

Postoji književnost koja traje koliko i trenutak u kome je napisana i postoji ona koja nadživljava vreme. Prvu nosi prolaznost svakodnevnih tema i trenutnih interesovanja; drugu oblikuje nevidljiva ruka koja zna da od ljudskog iskustva stvori univerzalni oblik. Umetničko delo je uvek više od obične naracije. Primorava nas da mislimo, osećamo i postanemo svesni na način koji prevazilazi puku informaciju. Svaka epoha proizvodi obilje književnosti, od intimnih autobiografskih fragmenata i publicističkih zapisa, do romana, poezije i eseja. ali tek retka dela uspevaju da se izdignu do statusa istinskog umetničkog ostvarenja.

Uzmimo, na primer, Franca Kafku. Njegov "Proces" nije samo priča o čoveku uhvaćenom u zamršeni birokratski pakao, nego predstavlja metafizički lavirint u kojem subjekt tone pod teretom krivice, nespoznatljivog autoriteta i lične nemoći. Kafka ne imenuje apstraktne pojmove. Delo je alegorija bez ključa, što ga čini beskrajno tumačivim. Njegova umetnička vrednost leži upravo u toj višeznačnosti, u jeziku koji je lišen patetike, ali pun egzistencijalne tenzije.

Alber Kami u "Mitu o Sizifu" piše da je "umetnost pobuna protiv ništavila". Njegova proza, kao u "Strancu", odlikuje se asketskim stilom, gotovo staklastim rečenicama koje deluju jednostavno, ali iz njih izbija filozofska praznina sveta bez metafizičkog utemeljenja. Merso (glavni junak) je filozofska figura, oličenje apsurda, i upravo ta spona između forme i ideje, stila i egzistencijalne praznine, čini delo umetničkim. Umetnost, u ovom slučaju pokušava da "reši" problem besmisla, da ga učini vidljivim i osetnim.

Kod Dostojevskog, umetnički gest je u složenosti psiholoških i duhovnih krajnosti. Njegovi romani, poput "Braće Karamazovi" ili "Zločina i kazne" nude pozornicu na kojoj se sukobljavaju suprotstavljene istine: Raskoljnikovljeva racionalna opravdanost ubistva sudara se s neobjašnjivom krivicom; Ivan Karamazov postavlja pitanja o Bogu i patnji koja nijedan sistem ne može zadovoljiti. Umetničko je tu upravo u tome što Dostojevski ne zatvara značenja, on ih razvija u tenziji između ličnog i univerzalnog.

Milan Kundera i njegov roman "Nepodnošljiva lakoća postojanja" je filozofski traktat utkan u formu romana, svojevrsni literarni esej u pokretu. Kundera koristi priču da bi nas suočio s zabludama savremenog postojanja: slobodom bez ukorenjenosti, telom koje je istovremeno izvor užitka i poniženja, ljubavlju lišenom sigurnosti. On prekida tok priče da bi analizirao pojam večnog vraćanja, razliku između težine i lakoće, pa čak i samu funkciju romana kao oblika spoznaje. U tome se ogleda njegov umetnički čin pisanja koji predstavlja stalno preispitivanje.

Sasvim drugačiji, ali jednako snažan umetnički glas danas je Georgi Gospodinov, bugarski pisac čiji roman "Vremensko sklonište" progovara o kolektivnom pamćenju, istorijskoj teskobi i opsesiji prošlošću. Kod Gospodinova, naracija je kolažna, fragmentarna, duboko prožeta melanholijom kao ontološkim stanjem. Njegovo pripovedanje jeste pokušaj da se leči nostalgija, da se pronađe smisao u vremenu koje je postalo lomljivo. U tom smislu, Gospodinov je naslednik Kafke i Prusta u smislu da umetničko delo nastaje u pukotini između lične traume i kolektivnog zaborava.

U oba slučaja, kod Kundere i Gospodinova, umetnička vrednost proističe iz nečeg što nadilazi temu i zaplet. Nije dovoljno "imati šta da se kaže"; umetničko delo mora pronaći neponovljiv način da to izrazi. Forma nije sekundarna, ona je nosilac značenja tj. mesto istine. Kundera koristi ironičnu distancu, polifoni narativ, filozofske intervencije; Gospodinov gradi vreme kao prostor kroz koji likovi lutaju kao kroz ruševine.

Vrednost umetničkog dela određuje se pre svega njegovom sposobnošću da preobrazi iskustvo i da izazove promenu u čitaocu. Ono ostaje duboko u nama nakon što se čitanje završi. Dela koja se čitaju i zaboravljaju, koja su zatvorena u jednom značenju, teško opstaju u vremenu. Mnogi naslovi koji osvajaju tržište i pažnju publike ostaju na nivou narativne konvencije. Korektni su, ponekad i emocionalno pamtljivi, ali bez dublje duhovne vibracije. Oni nisu bez vrednosti, ali ne ulaze u registar umetničkog, jer umetnost, za razliku od zabave, zahteva unutrašnju nužnost izraza, rizik i jedinstvenost.


Borivoj Vujić

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Poetski triptih Ljiljane Žegarac Tenjović

Слика
slika: Gustav Klimt VRT MOG DETINJSTVA     Odrastah samotno, u selu ravničarskom, međʼ brezama, bagremovima i jablanovima, međʼ voćkama, žitom i rastinjem bujnim… Nežno milovanje trava, poljupci napupelih cvetova baštenskih, lelujavi pozdravi plamenih bulki sa uzvišice blage iščekivahu me svakog jutra kao dar svagdanji drugara mi milih, kao zorom orošena detinjih snova lepota.     Vila bejah međʼ življem i plodovima zemlje ravničarske –  sa pticama razgovarah jutarnjim i voćkama rascvetanim; u malinjaku, u žalosti kakvoj, bol i teskobu stišavah tajno, a grudu zemlje, tek uzorane, privijah nežno na nedra, kao majka čedo svoje…  Kraljica bejah carstva večno osveštanog čistotom duše dečje, vazda blagorodnom i umilnom. S proleća svakog krunice bagremova, radosne i bele, kao rukom Bogorodičinom posvećene, vaskrsavahu pred detinjim okom predočavajuć’ obnavljanje večno sile života što iz semena malenog raskošno drvo će da rodi. Rumeni cvetovi razigranih bulki,...
Прикажи све

SUBOTICA, KESTENOVI, KIŠ ... "LA PART DE DIEU"

Слика
U prostranstvu sećanja na grad i književnost, povremeno se pojave dela koja ponovo otvaraju vrata prošlosti i podsećaju nas da traganje za korenima umetnosti nikada nije završeno. Moj "prvenac" u bavljenju savremenom književnošću, posvećen je piscu Bošku Krstiću i njegovom delu "Potraga za ulicom divljih kestenova – Subotičke uspomene (na) Danila Kiša". Jesenji prizor — kestena i vetrova koji prizivaju Kišove "Rane jade" — povezan je sa Krstićevim književnim putovanjem u potragu za Kišovom rodnom kućom u Subotici. U toj potrazi prepliću se život i književnost, dokument i snoviđenje, realno i nadrealno, stvarajući prostor u kojem pisac postaje i tragač i predmet sopstvenog istraživanja. Tekst, prvobitno objavljen 2001. godine u časopisu "Književnost", a kasnije uvršten kao predgovor drugom, proširenom izdanju Krstićeve knjige (2007), predstavlja značajan svedočanski i interpretativni zapis o jednoj epizodi koja je u temelju subotičke kulturne i ...
Прикажи све

Svetislav Hadnađev: ,,Luna park“

Слика
LUNA PARK Glava I Na putu do škole – Mrmlj – gunđao je Aleksandar dok je tražio telefon da utihne dosadnu melodiju koja ga je svakog jutra budila pred polazak u školu – joj, tek je ponedeljak, mrzim školu, neću da idem.  – Hajde, ne davi – šaputala je Bela iz susedne sobe – ustaj. – Blago tebi – odvrati Aleksandar – ti ideš tek popodne. Joj što je dosadan, ni brige ni pameti, pomisli Bela, samo su mu robotići i transformersi u glavi.   – Ajde, kreći već jednom. Aleksandar je nevoljno ustao iz kreveta, odvukao se u kupatilo da se umije i opere zubiće, obukao pripremljenu odeću, nabacio torbu na ramena, usput poluglasno komentarišući: "Koji je majmun smislio da vučemo po tri knjige iz svakog predmeta, pa još i svesku, juče sam merio torbu, ima osam kila, a ja jedva dvadeset. Bljak". Aleksandar i Bela su bili naučeni da sami ustaju, dan ranije bi se spremili za školu. Od malena je tako: otac radi noćnu smenu i ne stiže na vreme kući, a majka veoma rano kreće, a kasno stiže. ...
Прикажи све