Umetnička vrednost književnog dela
Postoji književnost koja traje koliko i trenutak u kome je napisana i postoji ona koja nadživljava vreme. Prvu nosi prolaznost svakodnevnih tema i trenutnih interesovanja; drugu oblikuje nevidljiva ruka koja zna da od ljudskog iskustva stvori univerzalni znak.
Umetničko delo je uvek više od obične naracije. Primorava nas da mislimo, osećamo i postanemo svesni na način koji prevazilazi puku informaciju. Njegova vrednost nije u broju stranica ili složenosti zapleta nego u dubini tragova koje ostavlja u svesti čitaoca. Svaka epoha proizvodi obilje književnosti, od intimnih autobiografskih fragmenata i publicističkih zapisa, do romana, poezije i eseja. ali tek retka dela uspevaju da se izdignu do statusa istinskog umetničkog ostvarenja.
Uzmimo, na primer, Franca Kafku. Njegov "Proces" nije samo priča o čoveku uhvaćenom u zamršeni birokratski pakao, nego predstavlja metafizički lavirint u kojem subjekt tone pod teretom krivice, nespoznatljivog autoriteta i lične nemoći. Kafka ne imenuje apstraktne pojmove, već ih utelovljuje kroz atmosferu, ritam i strukturu. Delo je alegorija bez ključa, što ga čini beskrajno tumačivim. Njegova umetnička vrednost leži upravo u toj višeznačnosti, u jeziku koji je lišen patetike, ali pun egzistencijalne tenzije.
Alber Kami u "Mitu o Sizifu" piše da je "umetnost pobuna protiv ništavila". Njegova proza, kao u "Strancu", odlikuje se asketskim stilom, gotovo staklastim rečenicama koje deluju jednostavno, ali iz njih izbija filozofska praznina sveta bez metafizičkog utemeljenja. Merso (glavni junak) je filozofska figura, oličenje apsurda, i upravo ta spona između forme i ideje, stila i egzistencijalne praznine, čini delo umetničkim. Umetnost, u ovom slučaju pokušava da "reši" problem besmisla, da ga učini vidljivim i osetnim.
Kod Dostojevskog, umetnički gest je u složenosti psiholoških i duhovnih krajnosti. Njegovi romani, poput "Braće Karamazovi" ili "Zločina i kazne" nude pozornicu na kojoj se sukobljavaju suprotstavljene istine: Raskoljnikovljeva racionalna opravdanost ubistva sudara se s neobjašnjivom krivicom; Ivan Karamazov postavlja pitanja o Bogu i patnji koja nijedan sistem ne može zadovoljiti. Umetničko je tu upravo u tome što Dostojevski ne arbitrira, ne zatvara značenja, on ih razvija u tenziji između ličnog i univerzalnog, racionalnog i metafizičkog.
Milan Kundera i njegov roman "Nepodnošljiva lakoća postojanja" je filozofski traktat utkan u formu romana, svojevrsni literarni esej u pokretu. Kundera ne koristi priču da bi nas "zabavio", nego da bi nas suočio s zabludama savremenog postojanja: slobodom bez ukorenjenosti, telom koje je istovremeno izvor užitka i poniženja, ljubavlju lišenom sigurnosti. On prekida tok priče da bi analizirao pojam večnog vraćanja, razliku između težine i lakoće, pa čak i samu funkciju romana kao oblika spoznaje. U tome se ogleda njegov umetnički čin pisanja koji predstavlja stalno preispitivanje.
Sasvim drugačiji, ali jednako snažan umetnički glas danas je Georgi Gospodinov, bugarski pisac čiji roman "Vremensko sklonište" progovara o kolektivnom pamćenju, istorijskoj teskobi i opsesiji prošlošću. Kod Gospodinova, naracija je kolažna, fragmentarna, duboko prožeta melanholijom kao ontološkim stanjem. Njegovo pripovedanje jeste pokušaj da se leči nostalgija, da se pronađe smisao u vremenu koje je postalo lomljivo. U tom smislu, Gospodinov je naslednik Kafke i Prusta u smislu da umetničko delo nastaje u pukotini između lične traume i kolektivnog zaborava.
U oba slučaja, kod Kundere i Gospodinova, umetnička vrednost proističe iz nečeg što nadilazi temu i zaplet. Nije dovoljno "imati šta da se kaže"; umetničko delo mora pronaći neponovljiv način da to izrazi. Forma nije sekundarna, ona je nosilac značenja tj. mesto istine. Kundera koristi ironičnu distancu, polifoni narativ, filozofske intervencije; Gospodinov gradi vreme kao prostor kroz koji likovi lutaju kao kroz ruševine.
Vrednost umetničkog dela određuje se pre svega njegovom sposobnošću da preobrazi iskustvo i da izazove promenu u čitaocu. Ono ostaje duboko u nama nakon što se čitanje završi. Dela koja se čitaju i zaboravljaju, koja su zatvorena u jednom značenju, teško opstaju u vremenu.
Mnogi naslovi koji osvajaju tržište i pažnju publike ostaju na nivou narativne konvencije. Korektni su, ponekad i emocionalno pamtljivi, ali bez dublje duhovne vibracije. Oni nisu bez vrednosti, ali ne ulaze u registar umetničkog, jer umetnost, za razliku od zabave, zahteva unutrašnju nužnost izraza, rizik i jedinstvenost.
Коментари
Постави коментар